Нека се Стамбол поноси својим величанственим загрљајем са Босфором; нека се Једрене поноси многобројношћу минарета, Солун са живошћу своје пећине и суседством са Олимпом, Скопље са својом јуначком прошлошћу, Охрид са својим лепим и пространим рибњаком, а Скадар шаренилом свога пазара и чаршије, Призрен ће ипак остати чиме ће се изнадсвих понети и узнети.

Ако признате да Турчин зна уживати, онда га бар питајте шта једно место или град чини лепим. Он ће вам одговорити. „Леп теферић и добра вода“. И ако је тако, онда је Призрен град над градовима и варош над варошима, јер управо, та два услова и има Призрен: леп теферич и добру воду.

Са сваког прозора, са сваког чардака у Призрену,окрени се лаво или десно, гледај пред собом, или за собом, па ћеш уздахнути и задивити се и лепоти што ти је око догледа, лепоту какву ћеш ретко наћи. Ретко, заиста, јер ту лепоту не чине само високе планине, плодна поља, питоме долине, окићени лугови, бистре реке, весела речице, већ је чине оне разноликости и противности природе, које се тако близу једне друге ређају, те чине да једна слика другу све више истиче.

Призрен се прислонио уз сам Шар, па му са те стране источно седи Љуботен, господује, а планине које су се над њим сручиле, окићеневечно зеленом смрчом, бором и јелом одвајају га од Вардарске долине. Са запада се узноси над Призрен други Шароб врх Паштрик, под којим ломи своје таласе хучни Дрим, под којим се простире дивна и богата равница. На левој обали Дрима уздиже се Коритник, а тамо далеко на северу и северо-западу узноси се Дечанска планина, из које извире Дечанска Бистрица.

Између тих планина пружила се пространа, питома и плодна Подримска жупа, наквашена рекама и речицама, и избраздана ралама вредног Подримца.

У ту се долину слива Бели Дрим, силазећи са крша под планином Жлебом и квасећи жупу, док се не загуши у теснацу под Љумом. Дрим збира у себи безброј река иречица, од којих призренска Бистрица силази са Шара, те се пробија кроз кланац звани Дув више Призрена, да опере подножје око цркве Св.Арханђела, под којим можда и почива тело највећега владаоца, те да с хуком уђе у Призрен, и подели га на двоје, а затим да се слегне у равницу, те са Дримовом водом пође сињем мору.

Но, поред ових река, хиљаду још извора, под сваком стеном, крај сваког камена извире око Призрена и над Призреном, и слива се да окваси подримску равницу. Само под градом више Мараша (персијска реч, значи хладовина) извире око четрдесет извора, а у самом Призрену теку нмогобројне и бујне чесме(196 чесама по улицама и кућама), те се разливају кроз призренске улице и придружују овим водама…

Бранислав Нушић – Призрен спада у ред многобројних градова Старе Србије.Један наш путописац рачуна, да је он после Солуна највећа варош на западном балканском полуострву, али то није тачно. За нас је ипак врло важно, да је Призрен најјача српска општина у Старој Србији, јер броји и данас преко четири стотине кућа.

Призренски су Срби лепи, отресити и бистри људи.Живо се интересују за своје послове и врло су истрајни.Маре и зта више интересе но што су они који граниче са кућним прагом.Ја мислим да је у том погледу веома много учинила призренска богословија за време свог тридесетогодишњег деловања; она је морала имати несумњивог иснажног утицаја на развој духа овога народа.Наставници њени, школски образовани, општили су са народом, живели са њиме и пријатељевали.Већина наставника богословије родом је из Призрена, а други их се део ту оженио и ородио. Готово већина средовечних трговаца призренских, ђаци су призренске богословије, писмени и разборити грађани, добри и честити Срби и вредни заступници народа и у општини и пред влашћу.

Друга важна околност која је Србе Призренце подржала и одржала, то је несумњиво руски консулат који тако давно тамо постоји.Као оно што једном приликом рече један наш државник: „Русија је за нас од велике користи самим тим што постоји“, могло би се иза руски консулат у Призрену рећи да је увек од користи био самим тим што је постојао,не узимајући у обзир што су руски консули призренски-од којих су нам тако добро позната имена Јастребова и Лисевића-увек били активни и вредни заштитници православља.До смрти султана Абдула Азиса, докле је утицај Игњатијевљев у Цариграду био онако силан и руски консули у унутрашњости били су толико моћни, да су ослобађали хришћане затвора, гонили неваљале турске чиновнике и уопште помагали и моћно подржавали хришћане и њихове светиње.Таква заштита не мало је помогла да се Призренци одрже и духом уздигну над осталим Србима који су били далеко од руке која би им могла помоћ пружити.

Отуда у Призрену и више културних тековина но код Срба у другим варошима, ма да би томе могао бити узрок и у томе, што је Призрен престоница, што у њему борави митрополит рашко-призренски и скендеријски. Али, ко зна историју ове митрополитске столице и ко зна историју митрополита, који су на њој седели-све до доласка Срба митрополита-неће никада покушати да и у томе нађе узрока српској свести и културним установама у Призрену…