Лекција из истинског родољубља – др Славенко Терзић

Др Славенко Терзић, историчар и научни саветник, говори за Геополитику о значају јубилеја 100-годишњице ослобођења Старе Србије. Ретко je  који догађај  у новијој историји Срба произвео такву слогу и једнодушност као припрема за ослобођење Косова и Метохије и целе Старе Србије. Као што знате, косовска идеја, као срж ослободилачке борбе српског народа, траје вековима, при чему се ослобођење Косова види као врхунац српског ослободилачког покрета.

Уколико желите да сазнате више информација, следите следећи линк.

Петар Костић – Живот призренских Срба под Османлијама

Петар Костић – „Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у ХIХ веку“ Црква Светог Ђорђа ( Руновића)

Ова стара црква Светог Ђорђа изграђена је на простору који је био празан. Около, и поред цркве, било је старо српско православно гробље све до 1866. године. Касније су зидани дућани, а гробље није било ограђено са јужне стране, па је у доба турске владавине гробље често било скрнављено од стране мухамеданаца. Петар Костић је писао да су у вези са тим српске старешине биле приморане да се обрате Махмут паши Ротулу. Паша је имао обичај да каже : „ Ја сам ти и султан и владика и поп и хоџа и све“. Тај Махмуд паша није био верски фанатик као његови доглавниции и други мухамеданци у Призрену, знао је даће се они успротивити молби православних Срба. Зато је превославним дао овај савет:

„Потребно је да ми нађете једног одважног човека, који ће ноћу разбити један турски дућан кроз оно отворено двориште, па ћу ја знати шта ћу даље радити“.Срби поступе по његовом савету и разбију ноћу турски дућан.

Сутрадан мухамеданци из оне чаршије навале на Србе, како су они дућан разбили. Тада Махмуд паша који је и за много мање кривице слао људе на вешала, стане стишавати мухамеданце, доказујући им да је за ту штету одговоран „пазван“ тј. чувар чаршије. Зато паша позива њега и тражи да он сву штету надокнади. Али се „пазван“ брани тиме, што је он одговоран за штету која би се учинила с лица, из чаршије, а не из позадине и оправдава се.

Тада Махмуд паша позива мухамеданце из те чаршије па им вели: „Наша раја не је слободна ни дању пролазити кроз сву варош(а тако је и било), а камо ли ноћу, те није могуће да је који од њих разбио дућан. Зато ако оћете да вам се дућани са оног отвореног места не разбијају, а ви оградите оно место, па ако се буде који дућан разбио, онда ће ми за то раја одговарати“

– Како можемо ми Турци, ограђивати ђавурско гробље?! То не може бити.

– Е, ако нећете ви, ја ћу наредити раји да она то учини. Мухамеданци на то пристану.

Тада Махмуд паша позива српске прваке, па им каже српски:

– Чујете ли бре рајо?! Да заградите оној ваше место, те да се не крши турско дугање.

– Аман, честити пашо! Ми смо сиротиња и не можемо да градимо!

– Да га заградите бре зе (јер) ако се искрши још некоја турска дугања, ће ве обесим.

– Ти да си жив, пашо, у твоје здравље ће га заградимо.“

Тако се дала прилика да се огради српско гробље и да се та црква продужи 4-5 метараса западне јој стране. Један део тог простора служио је за „женску цркву“ и крштавање новорође деце. Био је преграђен од „мушке цркве“ кафезима (решеткама).

И код тако продужене цркве и код других двеју св.Николе и св.Спаса, ипак су многи побожнији Срби стајали ван цркве при св.Литургији гологлави по највећој зими.

Када се нова црква светог Ђорђа довршила и освештала , тај наставак је срушен, те је стара црква остала у свом старом облику…

Мухамедизирање и арнаућење Срба у Призрену и Метохији

ПРЕДГОВОР

У писму објављеном у париском „Темпс“ од 3. јануара ове године, Г. др Гргур М. Јакшић згодно је представио неприродно простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније: по Новопазарском Санџаку, по Косову Пољу, по Старој Србији и по Маћедонији.

То простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније представљено је као пустоносна река, која це излива из свога корита зато што нема кога да је регулише; међутим време је дошло да це тако пустоносна врати у своје корито и претвори у мирну и плодоносну. Да је врате у корито, дужност је забринутих Великих Сила, које решавају питање о границама Арбаније, и оне ће учинити то, ако Арбанији поставе праве њене међе; а да од пустоносне реке створи мирну и плодоносну, дужност ће бити онога коме буде поверена управа над „аутономном“ Арбанијом.

Г. Јакшић је „пожелео“ тај успех најистакнутијем претенденту на арбанашки престо, самозваном Арбанасу, принцу Фуаду, старином из Кавале а родом из Јегипта, који је у многим својим говорима пред новинарима у Гранд Хотелу у Риму показао мало жеље да це арбанашка пустоносна река сведе у њено право корито. Међутим, поред забринутих Великих Сила на том регулисању арбанашке пустоносне реке имају понајвише радити оне балканске државе, које ће це граничити са „аутономном“ Арбанијом, чија је будућност да буде прва аустријска колонија, помоћу које ће Велика Сила Аустрија једном ступити у ред осталих држава са колонијама, само с том разликом што друге јевропске државе стварају колоније у другим деловима света, а Аустрија је тражи у Јевропи и на истом полуострву, на коме она већ има својих земаља.

Досадашњи пустоносни карактер арбанашке реке и тежња Аустрије за „аутономном“ Арбанијом са жељом да од ње створи своју колонију стоје у вези и објашњавају це. Јеп, што су це тако малобројни Арбанаси тако јако раширили остављајући за собом пустош, у извесној мери заслуга је и те Аустрије. Арбанашка пустоносна река постала је брза и необично пустоносна нарочито у последње доба свога живота, кад је ова Велика Сила изгубивши своје поседе у Западној Јевропи и сваку наду да их поврати, потражила за то компензација на Југу.

Уопште пустоносна арбанашка река није напуштала своје корито нити га је често мењала због природне јој брзине њена тока, а још мање је излазила из свога корита и на далеко плавила због велике количине воде. Она је то чинила зато што су јој нарочито отварани проломи тамо где це желело нанети што више пустоши. Та пустоносна река нити це тако јако изливала нити је тако далеко пустошила све док та њена особина није постала потребна ономе који је њом руковао за своје политичке сврхе. Она је Турцима била потребна да помоћу ње одрже своју власт над народом који је тражио слободе; а Аустрији да њеним коритом што лакше продре у средиште Балкана. Последњи и најновији период из живота ове пустоносне реке пружа највише доказа за то. За то време несавесне руке, које су знале само давити а не изводити на светлост, отварале су јој све новије и новије проломе. Пустоносна арбанашка река, дерала је кроз те проломе и све даље је плавила, и границе тог њена плављења у последње време имале су послужити за границе поодавно спремане Велике Арбаније.

Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњег порекла. У доба њена самосталног државног живота и све док је сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Те це границе арбанашкој нацији не мењају ни за прва два века турског господарства, за све време напредовања и снажења турске државе. Тек од времена кад Турцима потчињени хришћански народи, и у првом реду Срби, покушавају да дођу до слободе, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих, и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као елеменат за угушивање покрета за слободу и за ширење мухамеданства.

Ова истина мало је позната, или по готову непозната. Ми овом приликом хоћемо да је истакнемо, јер помоћу ње не само што це решава читав један низ питања из Историје српског народа, не само што правог значаја добијају многа питања и догађаји, којима це није поклањало довољно пажње и сматрани су од малог значаја, и не само што други, увек сматрани као значајни, добијају нове светлости — него може послужити још и за решење неких питања, која су це родила са последњим балканским ратом. Али између многих питања, која це јављају у вези са том истином о почетку јачег ширења Арбанаса изван граница праве Арбаније, има их неколика, која нас нарочито интересују. То су: улога Арбанаса у турском царству пре покрета хришћанских народа против турске власти и после тога; њихова улога при насилном ширењу мухамеданства у српском народу; како је дошло до арбанашења ранијих чисто српских крајева на граници праве Арбаније; и у каквој вези стоје мухамеданизирање и арнаућење српскога живља на том простору, као и даље од њега.

Та су нас питања интересовала као човека који се бави проучавањем прошлости и српског и суседних му народа. За њихово проучавање ми смо употребили податке првога реда и факте од несумњиве вредности, као при претресању којег било другог историјског питања. Проучавање њихово, међутим, довело нас је до неких сасвим нових резултата и погледа не само о нимало познатим него и о најистакнутијим питањима из прошлости српског народа из такозваног турског периода и до уверења да и у тако мало познатом и догађајима тако сиромашном периоду има јачег континуитета великих идеја него што це досад судило.

Али, да нам це не би могло пребацити што разматрајући горња питања узимамо у вид поглавито однос Арбанаса према Србима и према томе доносимо суд о карактеру, држању и раду првих, ми ћемо овде донети и кратку историју најстаријег арбанашког насеља у Санџаку, које није било мухамеданско него хришћанско. Та кратка историја арбанашког насеља у Санџаку биће само допуна осталоме и из ње ће це још јасније видети да су Арбанаси мухамеданци били без националне свести, прости извршиоци жеља турске владе и најбољи помагачи у мухамеданизирању Турцима потчињених хришћана.

ПРВИ ДЕО

И АРНАУТИ МУХАМЕДАНЦИ ЗАТОЧНИЦИ ТУРСКИ

Ни положај ни улога свих Арбанаса, које ћемо звати именом Арнаути, у турском царству нису били исти. Боље посматрани положај и улога Арнаута у прошлости казује нам да је било јаке разлике између Арнаута хришћана и мухамеданаца. Па и судбина им је друкчија све до половине XIX века. То це нарочито запажа између њихових насеља изван праве Арбаније, и таје разлика јасна, кад це зна како су постала једна и друга.

Кад буде речи даље о насељу арнаутском у Санџаку, ми ћемо це више забавити положајем и улогом католичких Арнаута уопште, а на овом месту осврнућемо це летимично само на њихова насеља изван праве Арбаније, на српском терену, и од времена које нас нарочито интересује, од краја XVI века.

Арнаутских насеља хришћанске вере на српском терену у ранија времена било је у главном по градовима: у Приштини, Видину, Новом Пазару, Крушевцу, Прокупљу, Нишу и Ћипровцу. То су били ситни трговци и занатлије, који су це досељавали у градове, у којима је већ било католичких насеобина дубровачких. А било је и по које овде и онде растурено насеље изван градова, које је тамо допрло било што је хтело да избегне насиља од својих саплеменика мухамеданске вере, било што су га Турци расељавали из политичких побуда. У свима тим насељима Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај. Зато у моментима борбе турске царевине са хришћанским државама Арнаути хришћани имају симпатија према хришћанској ствари, као хришћани; кад год им це укаже прилика, они пристају уз хришћане и с њима це заједнички боре против мухамеданаца.

Друкчији су положај и улога Арнаута мухамеданаца; друкчији је и карактер њихових насеља на српском терену од самог почетка силажења са терена праве Арбаније. Никад њихова насеља нису насилно извођена од стране Турака. Напротив Арнаути мухамеданци јесу повлађивани елеменат. Они су увек били добри заточници и од како, као такви, ступају на историјску позорницу, према хришћанима у Турској били су најсвирепији. Такви су били према свима хришћанима, па и према својим саплеменицима хришћанске вере.

Али Арнаути мухамеданци нису такви од самог почетка турске власти у Арбанији. Све док Турска јача, све док она своје изабране трупе саставља одабирајући хришћански подмладак, Арнаути у турској војсци и иначе не истичу це ничим. Али кад Турска почиње слабити и војнички и финансијски и територијално, и кад хришћани под турском влашћу, којима су на челу Срби, почињу дизати главу и покушавати да це ослободе претешког јарма, Арнаути мухамеданци јесу ти којима це турска власт обраћа и њима служи за што јаче угњетавање раје. Од тога времена од свих народности у својим јевропским покрајинама Турска је имала највише користи од Арнаута мухамеданаца. Зато им је повлађивала. Отуда и кад видимо њихова насеља на терену даље од праве Арбаније, у њима це могу гледати или ранији Арнаути католичке вероисповести, који су подлегли сили и обести па су примили мухамеданство, или насељавање Арнаута мухамеданаца са смером: да насиљем, ватром и ножем угуше сваки покушај покрета код раје, да сузбију сваку симпатију код раје према хришћанским државама што ратују с Турском, и да шире мухамеданство.

Арнаути и мухамеданци били су стални представници нереда и безвлашћа. За такве су их знали и хришћани и Турци. И у историји и у народној традицији, и у прошлости и у садашњости за хришћанско становништво у Маћедонији, у Старој Србији и у Санџаку реч Арнаутин била је синоним за насилника и пљачкаша. Они су били такви и у доба мира и за време рата.

У доба мира они су били хајдуци, пљачкаши и паликуће по мирним крајевима. Некадашњи трговачки путови, који су водили кроз њихове крајеве, постали су непроходни не само за трговачке караване него и за појединце. Несигурности веће него што је тамо била није це могло замислити. Путови су постали неупотребљиви, и ако је неко морао пролазити туда, требало је да плати Арнаутима да му даду заштите. Као пљачкаши, у доба мира, они су силазећи са планина, мамљени пленом, прво нападали пастирска насеља и отимали им стоку. Потом су це поступно спуштали у долине потискујући пред собом и земљорадничко становништво, које је напуштало огњиште и селило це некамо, или је, да би сачувало свој посед и стекло заштите коју имају Арнаути мухамеданци, морало примити њихову веру, с временом навикавало це на њихов начин живота и рада, удруживало це с њима у походима против трећега, нашавши да је пљачкашки рад лакши од тешког земљорадничког живота.

Силазећи са планина Арнаути су у својим пљачкашким походима продирали далеко у Санџак, у Стару Србију и у Маћедонију. Против њих и таквог њихова рада борили су це сви којима је било стало до реда у мирно доба. По који пут старешине појединих крајева морале су предузимати изванредне и чудновате мере. Томе су прибегавале и старешине Арнаути мухамеданци. Приштински паша Малик, Арнаутин мухамеданац, морао је наредити да це запале читаве шуме код Милешева, на путу из Пријепоља у Нови Пазар, да би одузео маха својим једноверним Арнаутима да могу пљачкати. То исто у то исто време урадио је други Арнаутин, гњилански паша Бећир, на путу из Приштине у Гњилан.

Још је жешћи пљачкашки рад Арнаута мухамеданаца био у доба ратова Турске са хришћанским државама и покрета српског народа против турске власти. Док у првом случају Арнаути католици пристају уз хришћане, Арнаути мухамеданци присталице су турске власти. Њихови одреди били су пљачкашки, који су пленили и палили непријатељска поља, села и паланке. Српски народ осетио је то врло добро. Нарочито су настрадале његове светиње. У доба таквог једног рата помухамедањени Арнаутин, велики везир Синан–паша, наредио је, а његови једноверни саплеменици 1594 год. отишли су у Милешево, узели отуда тело Св. Саве, донели су га на Врачар код Београда и ту спалили. У другом рату онакажавали су тела српских светитеља. Приликом трећег рата, 1690 год., арнаутске пљачкашке хорде опустошиле су Дечане, пећску патријархију и Милешево, и порушиле Сопоћане и Ђурђеве Стубове и толике друге српске богомоље, које више никад нису обнављане. А за четвртог рата, 1791 год., скадарски паша са Арнаутима пљачкашима попалио је једанаест цркава и манастира само у једном делу Западне Србије.

Приликом сваког таквог рата Срби су, у крајевима граничним са Арнаутима и даље, поднели много мука од Арнаута мухамеданаца. Хришћанске државе, кад би заратиле с Турском, гледале су да придобију за це њој потчињене хришћане. У већем броју случајева оне су успевале не само код хришћанског становништва на периферији турске царевине него и по унутрашњости. Турци пак, кад би у крајевима даље од периферије осетили да има не само покрета у корист хришћанских држава него и само симпатије, прибегавали су насиљу: што већа насиља и што јаче насилно турчење хришћанског становништва давало је тада најбољих резултата за Турке. Ако то није било довољно, насељавани су тамо Арнаути мухамеданци, који су довршивали започети посао, дотуцавајући и иначе утучену рају. Је ли пак непријатељ продро дубље на турску територију, па су том приликом пристали уза њ хришћани, поданици султанови – као што су то редовно чинили Срби – пошто су це ти ратови завршивали неповољно за побуњене крајеве, хришћанско становништво или це повлачило отуда са хришћанском војском на територију њена господара, или је, оставши на свом огњишту, било излагано свакојаком насиљу, од којега су це хришћани спасавали једино примајући мухамеданство. У првом случају, ако су крајеви блиски арнаутскима, Арнаути мухамеданци заузимали су напуштене земље, плодније од својих; а за оба случаја мухамеданизирања хришћанског становништва у српској земљи, турске власти користиле су це Арнаутима мухамеданцима, који нису били ревносни извршиоци наређења и жеља представника турске власти и пљачкаши за свој рачун само према Србима него и према својим саплеменицима католичке вере.

Такви догађаји и насиља, која су настајала после неуспешних ратова, имали су за последицу најјаче мухамеданизирање Срба православних и католика. У тим приликама најзгодније је примењиван један систем поступног мухамеданизирања хришћана, чији почетак датира из почетка XVI века. Тај систем био је примењен и на Србе. Зато ћемо це ми овде осврнути на неколика таква догађаја из прошлости српскога народа. Они це тичу нарочито југозападних српских крајева, граничних са правом Арбанијом. После свакога од њих преко мухамеданства отварају це врата Арнаутима мухамеданцима, који, и ако бројно мали, поарнаућују једном мухамеданизирано српско хришћанско насеље. Сваки од тих догађаја представља по једну етапу у тим двама процесима. И ти догађаји нису значајни само за проучавање питања мухамеданизирања и арнаућења српског живља на граници праве Арбаније него и по томе што долазе у ред најкрупнијих догађаја из прошлости српског народа XVII и XVIII века.

Ми ћемо их изложити хронолошким редом, јер је то не само најзгоднији него и најтачнији начин, да це представи развој тих питања, и одмах са првим од њих показаћемо горе споменути систем мухамеданизирања, који је примењиван и тада и касније.

Јован Н. Томић

О АРНАУТИМА у старој Србији и Санџаку

,

Значај Призрена као престоног места српске средњовековне државе

После добијања титуле цара 1346. године, Стефан Душан је имао више престоних места а међу њима био је и Призрен. Познате су осим у Призрену његове резиденције у Скопљу и Приштини. Скопље је важило за прву престону столицу, а одмах затим Призрен. Избор маста за подизање своје задужбине, манастир Св.Арханђела, у близини Призрена то потврђује.

Познато је да је Призрен и пре Стефана Душана важио за један од најзначајнијих градова у Србији, као седиште дубровачких конзула за целу Србију, важно трговачко и духовно место, али је након крунисања Стефана Душана за цара и господара Срба и Грка и тиме нагло порастао његов значај. Титула севастокнеза као знак дворског достојанства коју је имао(и која се помиње у време краља Милутина)управник Призрена, остала је и у то време.

Престони карактер Призрена утицао је на већи општи економски и привредни развој, пре свега трговине и занатства, а у урбано-архитектонском смислу на просторно проширење насеља и изградње објеката профане профане архитектуре различите намене, јачање тврђаве и појаву престоних резиденција. Престони карактер Призрена, извесно је имао је пресудан утицај на одлуку Стефана Душана да у његовој близини сагради манастир, коме је издатим повељама осигурао и духовну премоћ над градском Епископијом. Сигурније је и боље чувана градска тврђава, нарочито након њеног проширења, утицала је на већу концентрацију страних трговаца али и властеле, који у њему живе и граде своје домове и задужбинске цркве. Каравански путеви до града, плодна поља, виногради и шуме, манастирска имања су под јачом контролом и безбеднији.

Престони карактер такође утиче да он и његов наследник, син, цар Урош бораве у насељу или у двору у Рибнику поводом важних државничких послова, питања од интереса за Призрен или на одмору. Историчари бележе да је цар Стефан Душан боравио у Призрену више пута. Према М. Пурковићу који је користио написе о животу краља и цара Стефана Душана, краљ Стефан Душан је боравио у Призрену 30. септембра 1341, 19. маја 1343. године, а као цар 1. августа 1347. године и 29. априла 1348. године. Боравак краља Душана 30. септембра 1341. године није био у вези са манастиром Св.Арханђели, док су остала три боравка везана за подизање истог.

У повељи манастиру Cв.Петра Коришког, односно старцу Григорију (повеља носи датум 19. мај 1343. године), каже се да је Душан (тада краљ) дошао у Призрен,…обновити и с здати црк в манастир Краљевства ми“ Св.Арханђела. О боравку цара Душана у јесен 1347. године у Призрену сазнајемо из једног његовог писма Дубровнику, у коме се каже: quando la segnoria imperial venie a Presariu ud INCHARAR la sua acelesia de Santo Archangelo. С.М.Ненадовић сматра, а на основу тумачењ др Р. Грујића о зидању манастира Св.Арханђела, да је цар Душан још једном посетио манастир пре свопје смрти 1355. године.

О боравку цара Уроша у Призрену нема података, осим да је забележено његово присуство 1357. године. Тада је цар Урош након Државног сабора у Скопљу у априлу исте године боравио у Призрену, том приликом је Дубровчанима у Призрену потврдио старе повластице.

Др Серафим Николић,
Призрен од средњег века до савременог доба
(урбанистичко-архитектонски развој)
Призрен, 1998

Сима Андрејевић Игуманов

Усвојио цео народ

Даривао је Србима цркве, сиротишта, школе, певачка друштва…

Мудри људи су одувек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме. Сима Андрејевић Игуманов једна је од таквих личности за кога патријарх Павле каже да није заложио само сав свој иметак, већ целог себе у просветне и хуманитарне циљеве чиме је узрастао у великог добротвора целог српског народа.

Рођен је у Призрену, 1804. године, баш кад је Карађорђе дигао Србе на устанак. Његов отац Андрија био је врло богат човек, и велики српски патриота који је, набављајући оружје за устанике, материјално био сасвим пропао, оставивши четири сина без ичега. Најмлађи, Сима, одрастао је у манастиру Свети Марко код Призрена, где је његов најстарији брат Аксентије, који се још као врло млад замонашио, био игуман.

Сима је у манастиру научио да чита и пише, а пошто су га по брату већ звали „Сима игуманов“, и званично је узео то презиме.

Два његова брата све до слома 1813. године борила су се у редовима Карађорђевих устаника: Крагуј је имао чин капетана, што се види из његовог немачког пасоша, с којим се касније вратио у Србију, а о Петровим заслугама за устанак говори потврда коју му је, лично, написао Карађорђе.

Сима ће читав живот остати везан за манастир Светог Марка, и помагаће га, а у тестаменту је оставио налог да буде сахрањен крај цркве, у гробници коју је још за живота направио.

Аксентије га је послао на занат у призренску фабрику бурмута, дувана који се шмркао, и Сима ту касније почиње да ради да би брзо постао и ортак власника. Турци, међутим, ову фабрику затварају и руше, па Сима одлази у Алексинац где његов покушај да отвори нову фабрику бурмута пропада. Одатле одлази у Македонију, где од тамошњег паше узима у закуп баре и језера код Битоља да би отпочео трговину пијавицама. Скупљао их је и превозио до Београда, где их је преузимао неки Француз, и дистрибуирао по читавој Европи.

Пијавице су биле на цени и посао је цветао толико да му је турски паша једном одузео већ спремљену испоруку, с намером да је лично прода. Из ове отимачине изродила се дуга, скупа и компликована парница, после које је Сима у Цариграду остао без пребијене паре – забележено је да му је руски конзул једном приликом дао хиљаду рубаља да преживи. Уз то, паша је преко својих веза уредио да Сима буде утамничен, па је овај у затвору провео пет месеци – све док и званично паши није препустио посао са пијавицама.

У цариградској тамници затекао је једног призренског Турчина, агу, доброг пријатеља свог брата игумана. По изласку на слободу, Сима је бринуо о аги, посећивао га је и доносио му храну, а ага му је поверио новац који је крио, да га употреби као капитал у трговини, уз услов да му врати са делом зараде, или, ако га погубе, да новац да његовој породици у Призрену.

Сима је касније одржао реч – до краја живота се бринуо о агиној породици и издржавао их, давши и богат мираз агиној ћерки. Јер, био му је кренуо посао прераде и трговине дуваном, прво у Цариграду, а затим и у Русији, у Одеси и Кијеву, па у Београду.

Живећи аскетски и сав предан Богу, даривао је цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, али помагао и болесне и немоћне, стипендирао ученике.

У тузи за сином Манојлом који је умро 1865. године, Сима Игуманов је „усинио сву омладину свог краја”. Основао је задужбину којој је завештао сва добра која је дугодишњим радом и штедњом створио. Тако ће „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца“ постати једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу. Тестаментом је одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ.

Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену. То је био велики догађај, не само за још неослобођене Србе у Старој Србији, него и за цео српски род. Задатак Богословије, како је записано у Пројекту њеног устројства, био је „да спрема младиће српске народности, а православне вере у Отоманској империји за народне свештенике и учитеље”.

Задужбина је имала седиште у Београду, одакле је њен одбор преко Министарства иностраних дела финансирао целокупну културно-просветну акцију у Старој Србији и Македонији – од школовања кадрова у Београду до плата за учитеље, подизања и одржавања школа и стипендирања ђака. У тренутку стварања Задужбине њена средства износила су шест милиона динара.

Велика Игумановљева палата на Теразијама, била је главно власништво фонда из којег су финансиране добротворне и просветне акције. Недуго после Другог светског рата са врха ове палате уклоњена је композиција скулптура „Сима Андрејевић Игуманов са сирочићима“ висока 3,7 метара.

Умро је 1883. године.

Мало се зна да је Призренска богословија школовала више учитеља него свештеника, а дала је и више владика и тројицу српских патријарха: Варнаву, Гаврила и Павла. Прва двојица су били њени ученици, а трећи њен професор.

„Када сам још као студент Богословског факултета у Београду пролазио поред великог здања на Теразијама, на чијем зиду крупним словима пише ’Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца’, дивио сам се тој велелепној грађевини и њеном задужбинару. Тада ни слутио нисам да ћу већ кроз петнаестак година бити професор Богословије у Призрену, коју је такође основао и подигао Сима Андрејевић Игуманов”, записао је патријарх Павле.

Заслугом патријарха Павла задужбина је 1991. године обновила рад, што је подразумевало и враћање палате на Теразијама изграђене 1938. године.

После егзодуса српског народа са Косова и Метохије 1999. године Призренска богословија је привремено измештена у Ниш где је искључиво средствима Игумановљеве задужбине подигнуто ново монументално здање за школовање будућих свештеника.

Петар Костић

Петар Костић, један од најзнаменитијих Срба Призренаца свих времена

Аутор: Др Александра Новаков

Петар Костић, национални и просветни делатник, писац (Призрен, 24. VI 1852 − Скопље, 12. VII 1934).

Пореклом је из Брода (Гора), из породице Лековци. Син је Анастасије и Косте, трговца. У Призрену је завршио основну школу (1859–1864) и два разреда гимназије (1866–1868). Учио је обућарски занат (1868–1869). Захваљујући материјалној помоћи Симе Андрејевића Игуманова наставио је школовање у београдској богословији (1869–1873), као државни питомац. После завршеног школовања постављен је за наставника Православне српске богословије у Призрену (1873). Предавао је српски, црквенословенски језик и догматичко богословље. После смрти управитеља богословије Илије Ставрића 1879, вршио је дужност управитеља од фебруара до априла 1880 а за управитеља званично постављен јануара 1883.

Крајем 1884. отишао је у Цариград да тражи дозволу за штампање школских књига за потребе школа у Старој Србији и Македонији. Захваљујући својој способности и личним везама, успео је да добије тражену дозволу (1885), што је представљало велики успех за српско школство у Османском царству. На месту ректора богословије био је до априла 1889. године када га је заменио Мелентије Вујић. Костић је и даље одржавао везе са османским властима и код њих заступао ректора Мелентија (јер је знао турски језик).

Био је надзорник основних школа и председник Просветне комисије. Као члан Црквено-школске општине и повереник српске владе водио је рачуна о школству на целом подручју Старе Србије, постављао учитеље, бринуо о њиховом финансирању, подизао је школске зграде и снабдевао их уџбеницима.

Као приватну школу отворио је Српску гимназију „Дом науке“, у Солуну (1894), чији је био директор и наставник. У Богословију се вратио 1897. Као члан Призренске црквене општине дошао је у сукоб са митрополитом рашко-призренским Дионисијем и већ следеће године био премештен у Скопље на место референта за основне школе, са поверљивом мисијом у Српском конзулату. Две године касније постављен је за секретара Велешко-дебарске епархије, а фебруара 1901. враћен на дужност просветног референта у Скопље. Био је незадовољан и огорчен због ових премештања и тражио је повратак у Призрен. Уз помоћ митрополита Нићифора вратио се у Призрен 1901. на место секретара Митрополије и на тој дужности остао до 1920.

Био је посланик, председавајући и председник Скупштине отоманских Срба у Скопљу 1909. За време балканских ратова радио је при штабу Треће армије у Призрену. Као секретар Рашко-призренске митрополије поднео је молбу да се пензионише. Министарство иностраних послова молбу је проследило Министартву просвете с напоменом да „Костић као стари просветни раденик заслужује сваку пажњу и благонаклону оцену.

За време Првог светског рата био је интерниран у Бугарску (1916–1918). На платном списку богословије налазио се од 1919. добивши звање титуларног професора, али није био у настави.

Постављен је 1922. године за начелника непосредних пореза Министарства финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тридесетих година био је изабран за сенатора Косовско-метохијске области. Када је његов син Драгутин отишао у аудијенцију код краља Александра, краљ му је рекао: „Петар Костић има бити сенатор док је жив.“

Српска влада се интересовала за Костића и његову политичку опредељеност па је о томе питала посредно аустријског конзула у Призрену. Он је рекао да је Костић потпуно руски човек, веома одан Јастребову и, што се тиче унутрашње српске политике, мисли исто што и Русија и да је на страни Ристића и радикала.

Као просветни и национални радник, био је иницијатор за оснивање многих организација. Основао је Црквено-певачко друштво „Свети Урош“ (1885), Друштво „Свети Сава“, Друштво „Света Недеља“, Пододбор Друштва „Књегиња Љубица“. Био је први председник Управног одбора за градњу електричне централе, почасни члан Српског пољопривредног друштва у Београду, члан Соколског друштва, дописни члан Скопског научног друштва и Певачког друштва „Цар Урош“. Био је члан Управног и Надзорног одбора Фонда Цркве Светог Ђорђа. Одликован је Орденом Светог Саве III и II реда, Карађорђевом звездом IV степена, орденом Југословенске круне IV степена, медаљом Друштва Светог Саве.

Уживао је велики ауторитет како код Срба тако и код Арбанаса и Турака.

Бавио се историјом и етнографијом. Записивао је народне умотворине и описивао старе српске обичаје и обреде. Петар Костић је под псеудонимом Величко Трпић (који је и касније користио) написао критику на Милојевићев Путопис дела праве (Старе) Србије под насловом: Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, Београд 1880. Са сигурношћу се може рећи да је овај рад написан под будним оком Ивана Јастребова, ако не и његовом иницијативом, а рад је у Србији схваћен као атак на једног српског националног радника. Једном приликом Јован Ристић је и лично Костићу замерио на овако изреченој критици.

Своје радове објављивао је Браству (1902, 1911, 1921, 1925), у календару Голуб (1908), Годишњици Николе Чупића (1909, 1911), Гори (1926), Босанској вили (1910), Споменику СКА (1910, 1922), Васкрсењу (1914), Јужној Србији (1922, 1923), Јужном прегледу (1927–1928, 1930–1931, 1933–1934), Гласнику Скопског научног друштва (1928–1929), Српском Косову (1928), Природи и науци (1930), Гласнику Етнографског музеја (1931, 1932).

До дана данашњег непревазиђени је прозренски хроничар. На основу својих сећања а и литературе написао је: Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и 20. веку и Споменицу педесетогодишњице рада Богословско учитељске школе у Призрену. За књигу Црквени живот… добио је награду Српске краљевске академије из Задужбине архимандрита Нићифора Дучића.

Колико је Петар Костић био важна личност у богословији, и кад није био управитељ, говори богослов Марко Цемовић. Наиме, његов друг и он, млади Васојевићи, стигли су у богословију септембра 1889. године. Како у њој више није било места за благодејанце, били су очајни и само су желели да се безбедно врате својим кућама. Њихови старији земљаци су их тешили да ништа није готово док се они не консултују са Костићем. То су и учинили. Отишли су код Костића кући, и изложили проблем. Он им је рекао да не долази у обзир да се врате кући и да ће бити примљени у богословију, с тим да ће се један хранити код њега у кући, а други код ректора.

Залагао се за опстанак српског народа у Старој Србији и Македонији. Био је један од иницијатора наоружавања Срба у Османском царству и особа од поверења која је тај посао и спровела у дело.

Био је у пријатељским односима са руским конзулом Иваном Степановичем Јастребовим, чак му је уступио део прикупљених песама за његову збирку.

Оставио је аутобиографске податке који су драгоцени извор за историју Срба у Старој Србији. Дописивао се више деценија са многим значајним личностима: митрополитом Михаилом, Љубомиром Ковачевићем (1881–1921), Стојаном Новаковићем, Јованом Хаџи Васиљевићем. Његова обимна преписка чува се у Архиву Србије, Архиву САНУ, Архиву Југославије и Народној библиотеци Србије.

Оженио се Марицом 1876. Имали су десеторо деце: Драгутина, Милку, Наду, Драгутина (поново), Данку, Достану, Милоша (погинуо 1914), Владу, Лепосаву и Александру. Сахрањен је на призренском гробљу у породичној гробници.

ДЕЛА: Величко Трпић, Милош С. Милојевић у Призрену и околини, Београд 1880; Споменица педесетогодишњице рада Богословско учитељске школе у Призрену, Београд 1925; Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку, са успоменама писца, Београд 1928; Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и 20. веку са успоменом писца, Скопље 1933; Аутобиографија, приредила Вјера Митровић, Призрен, 1997.

Др Александра Новаков