Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена
Призрен је моја мантра

БРАНКИЦА ВАСИЋ ВАСИЛИСА - СРПСКА ОПРА ХАЗА

Њен глас свет је упознао са филмовима "Аризона Дрим" и "Краљица Марго". А све је почело једног маја, на Каљаји, када је гора зајечала, сама и пуста, а девојка у чамцу на Бистрици, изгубљена, заплакала.

Свака прича са Бранкицом Васић Василисом, сјајним извођачем српске изворне музике, почиње и завршава се Косовом и Метохијом. Тако је и са њеним песмама. Свој први албум, који је недавно издала ПГП РТС, назвала је "Аманет" и на њему се углавном налазе песме са Косова и Метохије.

- Природно је да сам направила такав избор јер сам рођена у Приштини. Мама ми је Призренка, а и сама сам веома везана за тај град. У себи носим увек то заборављено, давно Косово - каже.

У "Аманету" Василиса се појављује и као комплетан аутор две песме инспирисане снажним успоменама на детињство и девојаштво проведено у Приштини и Призрену. Посебно су јој се урезале у памћење речи које је њен деда Лазар Васић, кад су 1968. године почеле демонстрације Албанаца у Приштини, једног недељног јутра изговорио окупивши своју унучад међу којима је била и она и њен брат: "Сви знате да сте православци. То није ни боље ни горе од друге вере. Постоје добри и лоши људи. Ако једном буде требало, да бисте спасли главу своје деце, да промените веру, што не бих волео јер то није божја воља, али, ако морате, онда немојте да заборавите ко сте и шта сте. Да не бисте постали лоши људи."

Унуци и једина унука који су тада слушали деда Лазара тринаеста су генерација породице Васић у Приштини. У њеној родној кући се стално орила песма. Отац, по занимању графичар, свирао је на хармоници. Преко тог инструмента је и упознао њену мајку. Мајчин глас и његова хармоника родили су - Василису.

Разговарамо у њеном стану на Дорћолу који је препун предмета из породичних кућа у Приштини и Призрену, кодирима, теписима, стазама, дрвеним гостинским намештајем у дуборезу. Навиру сећања на Призрен, мајчин родни град, у који је одлазила сваког лета.

- Разне националности, разне ношње. Тамо сам први пут видела Фанде, Шиптаре католике, који су живели у брду, на обронцима Шар планине. Долазили су само средом када је пијачни дан и само би један од њих причао. Сви остали су ћутали. Изразито црномањасти људи са шишкама на челу, као Индијанци. Били су врло уредни. Носили су нешто попут шкотског килта, сукње, и испод беле панталоне.

Српкиње на Косову носиле су челенке. Код Призренки, објашњава, онај највећи дукат био је на средини чела. Приштинке су га носиле више са леве, а жене из Митровице на десној страни чела. Тако су момци знали која је девојка одакле. Жене из Призрена морале су да знају да везу, певају и још да пазе како се облаче, ходају, а најбитније је било, истиче Бранкица, да девојка уме да носи, истакне, оно што има.

- Девојке су у Призрену обавезно завршавале Домаћинску школу. Диплома је била извезено платно са добро урађеним различитим шиваћим задацима, од поруба до закрпа у круг и четвртастих до опшивања рупица на кошуљама и на јастучницама.

Прво слатко пијанство

У свом стану који је пун успомена из породичних кућа у Призрену и Приштини

Призренци су полагали и на друге ствари. Посебно на храну у коју су они рачунали и вино.

- Једе се полако и не прича много. После ручка, обавезно, сир и грожђе. Или диња уместо грожђа. Да би им се "слегла храна", како кажу. Уз ручак домаће вино, искључиво црно. Сви су имали своје винограде у околини, а мој теча је баш био познат по добром вину које је правио. Кад је отац био болестан на плућима, кажу да га је баш то, призренско, вино спасло. И ја сам као дете пила ширу. Брат и ја смо добијали по мало новог вина, а једном сам се баш напила јер сам, да нико не види, узела још од онога "слатког сока" који су нам давали. Заиста су имали култ хране и пића. Подруми су увек били пуни лешника, бадема, а земљани ћупови разног зрневља. Около, суше се чајеви. Сир, овчији са Шар-планине, био је са мирођијом.

Звали су је Боркиче, по мајчином имену. Ишла је по комшијским кућама, молила жене да јој певају и није одбијала слатко којим би је обавезно нудиле: од шумских јагода, малина, лубеница...

- Била сам слободна тамо. Дођем код тетке или ујака и онда им кажем да бих мало отишла да певам. Нико није знао где одлазим, а моје место за песму био је један бели камен на простору Душановог града - прича Бранкица.

Није размишљала о компоновању. Све до 1991. године када су у Призрену попела на Каљају, највишу тачку са које се град види као на длану.

-Ту је извор који се слива у Бистрицу, мирише шума... Мај месец. Гледајући тако на град и пролазнике, одједном сам добила визију како цео онај Призрен који познајем нестаје. Како је све утихнуло. Тајац. Та визија ме је збунила, али сам јасно осетила да онога за шта сам тамо везана више неће бити. Мени је Призрен био "мантра", то су били моји облаци... И онда ми је "излетела", прво "Гора". "Гора јечи сама, пуста, остао је само бели камен ..." Затим и јасна визија још једне песме, "Касаба". Опет је река Бистрица инспирација. Једног дана, девојка у чамцу, изгубљена, плаче. Каљаја је умива и показује пут ка Богородици Љевишкој.

"Гора" је отишла од ње. Певају је црквени хорови, Мерима Његомир, Уснија Реџепова...

- Ту где сам волела као мала да станем и певам, тада то нисам знала, била је црка светог Спаса. Порушена је и президана у џамију. Али, остао је тај бели камен са кога сам певала несвесна те историјске приче.

Вративши се у Београд, записала је текстове две снажне визије и компоновала музику. Хтела је да уради и снимке, али даље од демо-снимака, које је направила уз помоћ Микана Златковића и Владе Марковића, није стигла. Ипак, тај демо снимак у чувеној "шестици" чуо је, случајно, Горан Бреговић. Одмах је инсистирао да ступи у везу са Василисом.

- За два минута смо успоставили сарадњу. Рекао ми је да жели да направи колаж од две песме, да буде неутралан слог - објашњава Бранкица како је снимила нумеру из филма "Аризона Дрим", која је била, две године, песма број један на Радио Паризу.

Сашиј ми сукњу, певам

Са ћерком Наташом Хаџиманов

Али, шта се дешавало у међувремену, док није напустила Косово и отишла у Београд на Музичку академију?

- Пријављивала сам се сама на дечје фестивале. Само кажем мами: "Сашиј ми сукњу, певам." Са осам година сам добила прву награду и букет цвећа који сам разделила публици. Ишла сам прво у нижу, а онда у средњу музичку. Природно је било да наставим на Академији у Београду, али је око тога ишло шире породично већање. Морам да признам да ме је у то време и Приштина почела да "гуши". Та једна улица, једни те исти људи... Хтела сам да проширим и животне и музичке видике.

У Приштини није постојао одсек соло певања док се она није уписала у средњу музичку школу.

- Када ме је чуо, првог часа, професор Радојица Милосављевић, на хорској проби, обећао је да ће отворити одсек соло певања. И заиста, следеће године дошао је професор Ивеља из Загреба и тада први пут почињем да се бавим техником певања. Догодине професорка ми је Афродита Фехмиу, али ме она, иако сам била чисти лирски сопран, пребацује да певам мецосопран. То ме је и певачки и психички баш намучило, али је, игром случаја, све разрешено када сам се уписала на Академију. Чим сам положила пријемни, отишла сам код професора Бранка Цвејића да га питам за неког од професора који предаје и у средњој школи како бих тамо факултативно усавршила певање.

Професор је позвао да исте вечери дође на Академију јер је Ени Гареску требало да одржи семинар технике певања педагозима из Србије.

- У једној паузи између предавања, он ме прозове, ајде девојчице сад ти. Препала сам се, нисам мислила да ћу певати. Који си глас. Мецоспоран. Почнем да певам и, гушим се. Али кад је кренуо са скалом на више, већ сам била на свом терену. Одједном, професор заклопи поклопац клавијатуре. Ко вам је рекао да сте ви мецосопран. Кажем, моја професорка. Ко је то, је л' госпођа ту? Била је тамо - не без сатисфакције у гласу прича Василиса.

Наког тога пришло јој је десетак професора да понуди стручну помоћ, али је она отишла код професорке Наде Томанић у "Славенски" и након пет месеци, због обима студија, прекинула те курсеве. На редовним часовима, међутим, професори је, иако нису знали да је то учила, непрестано питају: дете, шта тражиш ти на теорији, зашто ниси на соло певању?!

- То ме је убедило да спремим пријемни. Радмила Бакочевић је управо дошла на катедру и заинатила се да будем баш њена ученица. Тако је и било. Али, Младен Јагуш је, заправо, био мој "музички отац". Била сам фасцинирана њиме као педагогом јер је у мени освестио оно што сам срцем радила. Захваљујући њему схватила сам шта могу и како то да пренесем из академског на народну музику, колику могу да је стилизујем, а да не изгуби душу.

Пре Хора ЈНА и Хора Радио Београда певала је у "Колегијуму музикуму". Даринка Матић ју је позвала тамо чим је чула.

- Звали су ме "Бранкица мама" јер сам била прва мама у хору. Кад сам Наташу први пут извела из куће, са четрдесет дана, дошла сам на пробу "Колегијума". Дара и остале из хора прве су је виделе.

Василисина ћерка Наташа Хаџиманов, за сада, иако и сама лепо пева, исказује се само као менаџер свог супруга Васила Хаџиманова и, наравно, своје мајке.

Овације у Кану

Василиса сматра да би коначно требало да се будимо уз неку од старих српских песама. Зато је посебно поносна на емисију "Јека" на којој су, поред ње, ангажовани колега Цуне и маестро на хармоници Љубиша Павковић, а под уредничком палицом Ане Милићевић.

- Пре три године сам била у Кану, на позив музичара, композитора и аранжера Алана Симона који је чуо моју песму "Ташана" са "Балкаником" Сање Илића. Чекао ме је у студију у Нанту и објаснио да се ради о нумерама за компилацију на којој је било свега, од рокенрола и попа до етна. Већ је снимио Били Престон, а Мараја Кери управо је била завршила свој део посла. Потом је дошао "Мидем", музички сајам у Кану, где је промовисан тај албум "Гаја". Наступила сам, а, уз ужи оркестар, пратила ме је и Канска филхармонија. Овације. Појавила сам се са традиционалном косовском челенком, а сутра су у једним новинама текст о догађају насловили са: "Српска Офра Хаза".

Да ли је том приликом ангажована и у рекламној кампањи Пако Рабана?

- Не, то је било пре Кана. Нумерама "Дрим", 1994. и 1996. оном из филма "Краљица Марго" мој глас је већ био препознат у свету. За филм "Краљица Марго" отпевала сам, гледајући филмску сцену коју је требало музички да покријем, једну руску мелодију и то на "тарираарииира" начин. Брега каже: супер, то је то. Требало је да буде још једна тема у филму. Али кад је Пако Рабан тражио елементе рекламе за свој мирис "ћС", Бреговић му је понудио тај "џингл" и њему се допала минијатура - открива Бранкица Васић до сада непознате детаље из своје каријере.

Интересовало нас је и зашто је албум назвала "Аманет" и зашто је отпевала и неке македонске песме, сарађивала и са бугарским музичарима.

- Све је то музика југа. Босанска музика је била присутна у нашој кући као и македонска. Скопље је осамдесет километара од Призрена. Мој отац је обожавао Николу Бадева, одлазио до Скопља кад би овај наступао у неком локалу. Мама каже да је отуд долазио сав напуњен од љубави, емоција, музике. Волела сам Анку Гијеву, Манчевског, Саријевског... Мени су стварно моји родитељи оставили у аманет песму, да је пренесем. Не могу да певам ако немам потребу да делим. Зато се никад нисам ни оптерећивала такозваним естрадним успехом што би подразумевало и многе компромисе - каже.

Признаје да у шумадијски мелос не залази много.

- Могу да отпевам све, али не могу да пренесем све. Волим Лепу Лукић, на пример. Постоје неке мирније песме које могу лепо да отпевам. Јер, оно што не осећам не могу да донесем и не улазим у то.

Своје прве две ауторске композиције снимила је уз дозволу и благослов патријарха Павла у цркви Ружици на Калемегдану која је некада била искључиво "војничка црква".

- Нисам знала да је то била "војничка црква". Она ме, некако, подсећа на моје Косово. Ту је икона Богородице, за мене, најлепша на свету. Ружица је одувек била "моје место". Као и Косово и Метохија.


 
Банер
© 2017 Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом. Free joomla layouts
Free joomla layouts designed by Lonex.