Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена

Призренска Богословија

Призренска Богословија

Иван Степанович Јастребов

Иван Степанович Јастребов

Петар Костић

Петар Костић

ФОТО ГАЛЕРИЈЕ

ПРИЗРЕН ЦАРСКИ ГРАД

Манастир Св. Архангела

Манастир Светих Архангела код Призрена

 

Манастир Свети Архангели подигнут је на месту једне старије цркве, а грађен је од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. Како и приличи монументалној задужбини најмоћнијег балканског владара оног доба, у њему је живело око двеста монаха са првим игуманом, блаже-ним митрополитом Јаковом, који се старао о изградњи манастира. Манастирска добра простирала су се од Шарпланине до Јадранског мора. Цар је оснивачком повељом Светим Архангелима поклонио 93 села, рудник гвожђа у Топлици, плодну земљу и винограде. Приходи од богатог призренског трга припадали су манаситиру, уље је стизало из Бара, а риба из Скадарског и Плавског језера. Међу мајсторима који су повељом даровани манастиру налазе се и зидари Петрош, Војислав, Срдан, Нос и Војихна, за које се сматра да су учествовали и у његовој изградњи.

У главној манастирској цркви сахрањен је цар Душан, а помирење Српске цркве и Цариградске патријаршије, које се догодило у манастиру, најзначајнији је догађај након Душанове смрти..Историчар Константин Јиречек пише да су 1375. године, после измирења српске и грчке цркве, изасланици обеју цркава одржали службу на гробу цара Душана и скинули анатему са њега, цара Уроша и патријараха Јоаникија и Саве. Једно време је у манастиру боравио свети Јефрем, српски патријарх у време Косовског боја.

У периоду након доласка Турака на Балкан, о животу манастира нема много података. Падом Призрена 1455. године, манастир је заузет и оштећен. Ретки исто-ријски извори и археолошка истраживања казују да читав комлекс пропада, а од друге половине 16. века почиње његово темељно рушење. Цркву је потпуно порушио Синан паша, а материјал са уништеног манастира користио је 1615. године за изградњу своје џамије у Призрену. Напуштен, сравњен са земљом и засут плавином, споменик је у таквом стању остао три века. За све то време, народ га никада није изгубио из памћења. И у тим смутним временима на руше-винама су се окупљали Срби два пута годишње, о летњем и јесењем Светом Архангелу, чувајући средњовековну традицију о сабо-рима у Призрену, од којих су се два одржа-вала и тада у архангелском манастиру.

Др Радослав Грујић је 1927. године извршио обимна истраживања и откопавања манастира, а нађени материјал пренео је у данашњи Археолошки музеј у Скопљу. После Другог светског рата, седамдесетих година прошлог века, обављени су обимни конзерваторски и рестаураторски радови, тако да су заштићени темељи и делови зидова.

Архитектура

Наслеђујући богату градитељску традицију својих претходника, Душанови захтеви у погледу архитектуре и богатства манастира били су велики. Сигурно је желео да задужбина у којој ће почивати његови земни остаци буде симбол моћи и величине државе којом је управљао.

Свети Архангели су манастирски комплекс површине од око 6.500 квадратних метара, са изузетним стратегијским положајем, у клисури реке Бистрице, на три километра од Призрена. Био је опасан масивним зидовима и повезан са утврђењем Вишеград које улази у састав манастира ради заштите у ратним временима. Поред велике цркве Светих Архангела, конака, библиотеке, и других просторија, у манастирском простору постојала је и мала црква-капела Светог Николе. Из манастирске повеље се види да је у оквиру комплекса постојала нарочита зграда одређена за болницу. Монументална трпезарија имала је основу уписаног крста, са апсидом на источниј страни. Мост преко реке Бистрице повезивао је манастир са Душановим дворцем у Рибнику и царском палатом у Призрену. Црква у Убу рађена по узору на манастир св. Архангели код Призрена.

Свети Архангели су били велика царска задужбина, раскошно декорисана скупоценим материјалима. Мада се не зна ни име ни порекло протомајстора, готово је извесно да је грађевину тако усклађених пропорција и облика и тако савршене обраде могао замислити само градитељ, који је сажео искуства цариградских архитеката у просторној експозицији и спојио са медитеранским, романоготичким сензибилитетом у обради камена. У Светим Архангелима дошла је, чини се, до потпуног изражаја једна већ наговештена синтеза оних облика сакралних здања европског Истока и Запада, који су сазревали у Рашкој школи, с једне, и у споменицима на Косову и у Македoнији, с друге стране.

Манастирске цркве

Главна црква, посвећена Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, била је монументално здање (28,50 х 16,75 метара) са основом у облику уписаног крста, али са нешто суженијим бочним бродовима, што није бивало уобичајено код споменика овог типа. На источној страни су три олтарске апсиде: средња је шира и споља петострана, док су бочне мање и споља тростране. Велико дванаестострано кубе (пречник 6,40 метара) ослањало се на четири лука које су држала четири стуба. На западној страни је нартекс са пет отвора који су били преграђени парапетним плочама и архитектонски обрађени. Фасаде су биле обложене белим и црвеним мермером, и са два кордонска венца подељене у три зоне.

Црква је имала камени иконостас, раскошан и у средњем веку надалеко чувен под, у нартексу, од белих и плавих плоча, а у наосу од камених рељефа, у чије су канелуре убациване моза-ичке плочице. Поред сложених геометриј-ских мотива, на овим подним мозаицима биле су приказане фантастичне животиње, грифони, лавови, птице и рибе. Унутрашњост храма била је осликана фрескама, а на капителима, порталима, прозорима и црквеном намештају налазио се богат пласбио је архитектонски обрађен помоћу фриза мањих аркада, које су се на одређени начин повезивале са уништеном фреско – декорацијом.тични украс. Простор око цареве гробнице

Црква Светог Николе је знатно мања (13,20 х 7 метара), али је зидана и украшена на исти начин. То је једнобродна грађевина са апсидом на источној и отвореним нартексом на западној страни, и са кубетом које се ослањало на зид са западне, и на два стуба са олтарске стране. И изнад нартекса постојало је кубе.

Скулптура и живопис

Обе цркве биле су украшене богатом декоративном пластиком. До сада је пронађено око 1700 декоративних фрагмената (анђели и светитељи, људске главе, зоо-морфни и биљни мотиви) који су красили ова два царска храма.

Прелазни период српске уметности уочава се и у скулптури Светих Архангела. Иако нису познати њена иконографија и програм, у већем броју сачуваних делова јасно се уочавају стилске особине тесно повезане с пластиком, која је из приморских радионица Котора, Цавтата и Дубровника пренета у унутрашњост Србије на архитектуру Студенице, Бањске и Дечана. Исти су мотиви, сличан је начин клесања – новине су се појавиле само у два случаја. Прва је, ако би се у једној оштећеној глави идентификовао портрет цара Душана, јер би то био први и једини портрет у српској средње-вековној скулптури; друга новина је више формална, клесарска, изражена у једном броју фрагмената, са биљном орнаментиком, у којима пластична обрада уступа место површинској, а стилизација је тако јака, да орнамент претвара у геометријску двочлану траку, која ће се касније развити у скулптури Моравске школе. Као у архитектури, и у скулптури се опажа исти процес, те се може рећи да Свети Архангели закључују једну велику пластично–просторну традицију, али да у исти мах наговештавају и једну нову уметност.

Сачувани фрагменти фресака у хра-му Светих Архангела сведоче о лепоти и монументалности живописа. Црква Светог Николе такође је била живописана, а о томе сведоче делови живописа у ниши јуж-ног зида до олтара, као и фрагменти на северном зиду припрате.

Свети Архангели у уметности

„Осванух на свом, гробу, у туђини.”

Слободан Ракитић

Због нераскидиве везаности за Призрен, цара Душана, и због своје невеселе судбине, манастир Светих Архангела био је чест мотив у српској уметности. Летописци из XV века који су имали прилике да ово здање виде у пуном сјају, говоре да му нема равна под сунцем. Набрајајући шта је у ком манастиру значајно и лепо, писац Карловачког родослова на првом месту помиње “призренске цркве патос”. Остали помени су прилично оскудни, а настављач архиепископа Данила II у Житију цара Душана и не помиње ово велико дело. Недостатак писаних трагова надоместило је народно предање са својим бројним причама и легендама, везаним за манастир. Једна од њих казује да је на врху крста на кубету стајао драги камен при чијој се светлости, ноћу као усред дана, могло ићи до Свањског моста који се налази тридесетак километара од Архангела. Постоје и приче које говоре о страдању и казни која је стигла Синан пашу због рушења манастира.

Романтичарска обнова националне свести у деветнаестом веку идеализовала је српску средњовековну државу и на нов начин оживела важна места и личности њене прошлости. Као да су оскудна сведочанства о великој Душановој задужбини била подстицајна да се манастир претвори у симбол „потамнелог српског царства и господства”. Врло важно, ако не и најважније, место у том периоду, заузима Призрен и симболи који се везују за њега. Чињеница да је у манастиру сахрањен највећи српски владар, никада није заборављена.

Након великих ослободилачких ратова с почетка двадесетог века, уметници настављају да у својим делима обнављају оно што је после ропства под Турцима најављивано као обнова, а никада није урађено.

У новије време, манастир је омиљена песничка тема, са наглашеним апокалиптичким предзнаком, како у историјском, тако и у садашњем контексту.

Детаљи са архангелског подног мозаика често су коришћени у световном и црквеном градитељству. Под новоподигнуте херцеговачке Грачанице код Требиња красе представе из овог мозаика, а уметничка дела која ових година настају у самом манастиру, завређују пажњу у свету уметности.

Обнова манастира

Доласком владике Артемија на столицу рашко–призренских епископа, почиње замашна обнова косовско–метохијских манастира и општежића у њима. Тако се, с благословом његовог преосвештенства, деведесетих година прошлог века почињу обнављати и Свети Архангели код Призрена. Урађена је потребна инфраструктура а унутар старих зидова изграђен је конак за живот монашког братства. У конаку је саграђена капела посвећена светом епископу Николају Жичком. Први монаси се усељавају 1998. године, а манастир почиње да добија значајну улогу у духовном животу српског народа и становништва овог краја.

Потпуна обнова је прекинута ратом на овим просторима, који није заобишао ни монашко братство Светих Архангела. У јуну 1999. године отет је сабрат манастира, отац Харитон, након чега дванаест монаха, заједно са већином српског становништва овог краја, напушта манастир. Тело оца Харитона пронађено је без главе, средином двехиљадите године, и сахрањено у Црној Ријеци. По доласку КФОР–а, братија се постепено враћа у манастир, а немачки војници око манастирског комплекса стварају већу безбедносну зону.

Живот манастира у потпуном окружењу састоји се од свакодневних богослужења и манастирских послушања. Дуборезачка радионица за ситни дуборез, који је врло редак, позната је и ван граница земље. Ради кројачка радионица, а монаси се оспособљавају за рад на рачунарима. Данас је мaнастир постао духовни центар око којег се сабира преостали православни народ Призрена и Средачке жупе, а младо монашко братство жељно живота по Богу сведочи да ће Архангели дочекати своју потпуну обнову.

 

 

 

 

 
Банер
© 2017 Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом. Free joomla layouts
Free joomla layouts designed by Lonex.

Подели на Фејсбуку

Подели ову страницу са другима на Фејсбуку