Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена
Петар Костић Штампа Ел. пошта

Аутор: Др Александра Новаков

Петар Костић, један од најзнаменитијих Срба Призренаца свих времена

Петар Костић, национални и просветни делатник, писац

(Призрен, 24. VI 1852 − Скопље, 12. VII 1934).

Пореклом је из Брода (Гора), из породице Лековци. Син је Анастасије и Косте, трговца. У Призрену је завршио основну школу (1859–1864) и два разреда гимназије (1866–1868). Учио је обућарски занат (1868–1869). Захваљујући материјалној помоћи Симе Андрејевића Игуманова наставио је школовање у београдској богословији (1869–1873), као државни питомац. После завршеног школовања постављен је за наставника Православне српске богословије у Призрену (1873). Предавао је српски, црквенословенски језик и догматичко богословље. После смрти управитеља богословије Илије Ставрића 1879, вршио је дужност управитеља од фебруара до априла 1880 а за управитеља званично  постављен јануара 1883.

Крајем 1884. отишао је у Цариград да тражи дозволу за штампање школских књига за потребе школа у Старој Србији и Македонији. Захваљујући својој способности и личним везама, успео је да добије тражену дозволу (1885), што је представљало велики успех за српско школство у Османском царству. На месту ректора богословије био је до априла 1889. године када га је заменио Мелентије Вујић. Костић је и даље одржавао везе са османским властима и код њих заступао ректора Мелентија (јер је знао турски језик).

Био је надзорник основних школа и председник Просветне комисије. Као члан Црквено-школске општине и повереник српске владе водио је рачуна о школству на целом подручју Старе Србије, постављао учитеље, бринуо о њиховом финансирању, подизао је школске зграде и снабдевао их уџбеницима.

Као приватну школу отворио је Српску гимназију „Дом науке“, у Солуну (1894), чији је био директор и наставник. У Богословију се вратио 1897. Као члан Призренске црквене општине дошао је у сукоб са митрополитом рашко-призренским Дионисијем и већ следеће године био премештен у Скопље на место референта за основне школе, са поверљивом мисијом у Српском конзулату. Две године касније постављен је за секретара Велешко-дебарске епархије, а фебруара 1901. враћен на дужност просветног референта у Скопље. Био је незадовољан и огорчен због ових премештања и тражио је повратак у Призрен. Уз помоћ митрополита Нићифора вратио се у Призрен 1901. на место секретара Митрополије и на тој дужности остао до 1920.

Био је посланик, председавајући и председник Скупштине отоманских Срба у Скопљу 1909. За време балканских ратова радио је при штабу Треће армије у Призрену. Као секретар Рашко-призренске митрополије поднео је молбу да се пензионише. Министарство иностраних послова молбу је проследило Министартву просвете с напоменом да „Костић као стари просветни раденик заслужује сваку пажњу и благонаклону оцену.

За време Првог светског рата био је интерниран у Бугарску (1916–1918). На платном списку богословије налазио се од 1919. добивши звање титуларног професора, али није био у настави.

Постављен је 1922. године за начелника непосредних пореза Министарства финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тридесетих година био је изабран за сенатора Косовско-метохијске области. Када је његов син Драгутин отишао у аудијенцију код краља Александра, краљ му је рекао: „Петар Костић има бити сенатор док је жив.“

Српска влада се интересовала за Костића и његову политичку опредељеност па је о томе питала посредно аустријског конзула у Призрену. Он је рекао да је Костић потпуно руски човек, веома одан Јастребову и, што се тиче унутрашње српске политике, мисли исто што и Русија и да је на страни Ристића и радикала.

Као просветни и национални радник, био је иницијатор за оснивање многих организација. Основао је Црквено-певачко друштво „Свети Урош“ (1885), Друштво „Свети Сава“, Друштво „Света Недеља“, Пододбор Друштва „Књегиња Љубица“. Био је први председник Управног одбора за градњу електричне централе, почасни члан Српског пољопривредног друштва у Београду, члан Соколског друштва, дописни члан Скопског научног друштва и Певачког друштва „Цар Урош“. Био је члан Управног и Надзорног одбора Фонда Цркве Светог Ђорђа. Одликован је Орденом Светог Саве III и II реда, Карађорђевом звездом IV степена, орденом Југословенске круне IV степена, медаљом Друштва Светог Саве.

Уживао је велики ауторитет како код Срба тако и код Арбанаса и Турака.

Бавио се историјом и етнографијом. Записивао је народне умотворине и описивао старе српске обичаје и обреде. Петар Костић је под псеудонимом Величко Трпић (који је и касније користио) написао критику на Милојевићев Путопис дела праве (Старе) Србије под насловом: Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, Београд 1880. Са сигурношћу се може рећи да је овај рад написан под будним оком Ивана Јастребова, ако не и његовом иницијативом, а рад је у Србији схваћен као атак на једног српског националног радника. Једном приликом Јован Ристић је и лично Костићу замерио на овако изреченој критици.

Своје радове објављивао је Браству (1902, 1911, 1921, 1925), у календару Голуб (1908), Годишњици Николе Чупића (1909, 1911), Гори (1926), Босанској вили (1910), Споменику СКА (1910, 1922), Васкрсењу (1914), Јужној Србији (1922, 1923), Јужном прегледу (1927–1928, 1930–1931, 1933–1934), Гласнику Скопског научног друштва (1928–1929), Српском Косову (1928), Природи и науци (1930), Гласнику Етнографског музеја (1931, 1932).

До дана данашњег непревазиђени је прозренски хроничар. На основу својих сећања а и литературе написао је: Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и 20. веку и Споменицу педесетогодишњице рада Богословско учитељске школе у Призрену. За књигу Црквени живот... добио је награду Српске краљевске академије из Задужбине архимандрита Нићифора Дучића.

Колико је Петар Костић био важна личност у богословији, и кад није био управитељ, говори богослов Марко Цемовић. Наиме, његов друг и он, млади Васојевићи, стигли су у богословију септембра 1889. године. Како у њој више није било места за благодејанце, били су очајни и само су желели да се безбедно врате својим кућама. Њихови старији земљаци су их тешили да ништа није готово док се они не консултују са Костићем. То су и учинили. Отишли су код Костића кући, и изложили проблем. Он им је рекао да не долази у обзир да се врате кући и да ће бити примљени у богословију, с тим да ће се један хранити код њега у кући, а други код ректора.

Залагао се за опстанак српског народа у Старој Србији и Македонији. Био је један од иницијатора наоружавања Срба у Османском царству и особа од поверења која је тај посао и спровела у дело.

Био је у пријатељским односима са руским конзулом Иваном Степановичем Јастребовим, чак му је уступио део прикупљених песама за његову збирку.

Оставио је аутобиографске податке који су драгоцени извор за историју Срба у Старој Србији. Дописивао се више деценија са многим значајним личностима: митрополитом Михаилом, Љубомиром Ковачевићем (1881–1921), Стојаном Новаковићем, Јованом Хаџи Васиљевићем. Његова обимна преписка чува се у Архиву Србије, Архиву САНУ, Архиву Југославије и Народној библиотеци Србије.

Оженио се Марицом 1876. Имали су десеторо деце: Драгутина, Милку, Наду, Драгутина (поново), Данку, Достану, Милоша (погинуо 1914), Владу, Лепосаву и Александру. Сахрањен је на призренском гробљу у породичној гробници.

ДЕЛА: Величко Трпић, Милош С. Милојевић у Призрену и околини, Београд 1880; Споменица педесетогодишњице рада Богословско учитељске школе у Призрену, Београд 1925; Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку, са успоменама писца, Београд 1928; Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и 20. веку са успоменом писца, Скопље 1933; Аутобиографија, приредила Вјера Митровић, Призрен, 1997.


Др Александра Новаков

 
Банер
© 2017 Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом. Free joomla layouts
Free joomla layouts designed by Lonex.