Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена
Сима Андрејевић Игуманов Штампа Ел. пошта

 

Усвојио цео народ

Даривао је Србима цркве, сиротишта, школе, певачка друштва…

Мудри људи су одувек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме. Сима Андрејевић Игуманов једна је од таквих личности за кога патријарх Павле каже да није заложио само сав свој иметак, већ целог себе у просветне и хуманитарне циљеве чиме је узрастао у великог добротвора целог српског народа.

Рођен је у Призрену, 1804. године, баш кад је Карађорђе дигао Србе на устанак. Његов отац Андрија био је врло богат човек, и велики српски патриота који је, набављајући оружје за устанике, материјално био сасвим пропао, оставивши четири сина без ичега. Најмлађи, Сима, одрастао је у манастиру Свети Марко код Призрена, где је његов најстарији брат Аксентије, који се још као врло млад замонашио, био игуман.

Сима је у манастиру научио да чита и пише, а пошто су га по брату већ звали "Сима игуманов", и званично је узео то презиме.

Два његова брата све до слома 1813. године борила су се у редовима Карађорђевих устаника: Крагуј је имао чин капетана, што се види из његовог немачког пасоша, с којим се касније вратио у Србију, а о Петровим заслугама за устанак говори потврда коју му је, лично, написао Карађорђе.

Сима ће читав живот остати везан за манастир Светог Марка, и помагаће га, а у тестаменту је оставио налог да буде сахрањен крај цркве, у гробници коју је још за живота направио.

Аксентије га је послао на занат у призренску фабрику бурмута, дувана који се шмркао, и Сима ту касније почиње да ради да би брзо постао и ортак власника. Турци, међутим, ову фабрику затварају и руше, па Сима одлази у Алексинац где његов покушај да отвори нову фабрику бурмута пропада. Одатле одлази у Македонију, где од тамошњег паше узима у закуп баре и језера код Битоља да би отпочео трговину пијавицама. Скупљао их је и превозио до Београда, где их је преузимао неки Француз, и дистрибуирао по читавој Европи.

Пијавице су биле на цени и посао је цветао толико да му је турски паша једном одузео већ спремљену испоруку, с намером да је лично прода. Из ове отимачине изродила се дуга, скупа и компликована парница, после које је Сима у Цариграду остао без пребијене паре - забележено је да му је руски конзул једном приликом дао хиљаду рубаља да преживи. Уз то, паша је преко својих веза уредио да Сима буде утамничен, па је овај у затвору провео пет месеци - све док и званично паши није препустио посао са пијавицама.

У цариградској тамници затекао је једног призренског Турчина, агу, доброг пријатеља свог брата игумана. По изласку на слободу, Сима је бринуо о аги, посећивао га је и доносио му храну, а ага му је поверио новац који је крио, да га употреби као капитал у трговини, уз услов да му врати са делом зараде, или, ако га погубе, да новац да његовој породици у Призрену.

Сима је касније одржао реч - до краја живота се бринуо о агиној породици и издржавао их, давши и богат мираз агиној ћерки. Јер, био му је кренуо посао прераде и трговине дуваном, прво у Цариграду, а затим и у Русији, у Одеси и Кијеву, па у Београду.

Живећи аскетски и сав предан Богу, даривао је цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, али помагао и болесне и немоћне, стипендирао ученике.

У тузи за сином Манојлом који је умро 1865. године, Сима Игуманов је „усинио сву омладину свог краја”. Основао је задужбину којој је завештао сва добра која је дугодишњим радом и штедњом створио. Тако ће "Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца" постати једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу. Тестаментом је одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ.

Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену. То је био велики догађај, не само за још неослобођене Србе у Старој Србији, него и за цео српски род. Задатак Богословије, како је записано у Пројекту њеног устројства, био је „да спрема младиће српске народности, а православне вере у Отоманској империји за народне свештенике и учитеље”.

Задужбина је имала седиште у Београду, одакле је њен одбор преко Министарства иностраних дела финансирао целокупну културно-просветну акцију у Старој Србији и Македонији – од школовања кадрова у Београду до плата за учитеље, подизања и одржавања школа и стипендирања ђака. У тренутку стварања Задужбине њена средства износила су шест милиона динара.

Велика Игумановљева палата на Теразијама, била је главно власништво фонда из којег су финансиране добротворне и просветне акције. Недуго после Другог светског рата са врха ове палате уклоњена је композиција скулптура "Сима Андрејевић Игуманов са сирочићима" висока 3,7 метара.

Умро је 1883. године.

Мало се зна да је Призренска богословија школовала више учитеља него свештеника, а дала је и више владика и тројицу српских патријарха: Варнаву, Гаврила и Павла. Прва двојица су били њени ученици, а трећи њен професор.

„Када сам још као студент Богословског факултета у Београду пролазио поред великог здања на Теразијама, на чијем зиду крупним словима пише ’Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца’, дивио сам се тој велелепној грађевини и њеном задужбинару. Тада ни слутио нисам да ћу већ кроз петнаестак година бити професор Богословије у Призрену, коју је такође основао и подигао Сима Андрејевић Игуманов”, записао је патријарх Павле.

Заслугом патријарха Павла задужбина је 1991. године обновила рад, што је подразумевало и враћање палате на Теразијама изграђене 1938. године.

После егзодуса српског народа са Косова и Метохије 1999. године Призренска богословија је привремено измештена у Ниш где је искључиво средствима Игумановљеве задужбине подигнуто ново монументално здање за школовање будућих свештеника.

 

 
Банер
© 2017 Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена. Сва права задржана.
Joomla! је Слободан софтвер објављен под GNU/GPL Лиценцом. Free joomla layouts
Free joomla layouts designed by Lonex.