ЦРКВА СВЕТЕ НЕДЕЉЕ
Црква Св. Недеље, Ваведења Богородичиног, задужбина младог краља Марка (Мрњавчевића) из 1371. године. Остаци цркве налазе се у подграђу Призренске тврђаве(каљаје) око 200м југоисточно од цркве св. Спаса. Остаци Богородичине цркве откривени су 1966. године испод новије оронуле цркв ице св. Недеље.
Стручно испитани и конзервирани темељи Богородичине цркве су доказали да је била грађена по узору на већ постојеће старије властелинске цркве у Призрену: цркву св. Спаса, задужбину Младена Владојевића и цркву св. Николе коју је 1332. године подигао Никола-Драгослав Тутић са женом Белом. Црква има основу сасвим сажетог уписаног крста а од цткве св. Спаса и цркве св. Николе-Тутића разликовала се по томе што је имала припрату и у поткуполном простору пиластре на којима је почивало кубе ане конзоле као код ових двеју цркава. У рушевинама цркве су пронађени остаци нераспаднуте калоте кубета која је била пречника 3 метра што уkазују и остаци пиластара распоређених у квадрату чије су стране дуге три метра.
Фасаде цркве су биле украшене керамопластичким низовима и наизменичним ређањем камених тесаника и опеке.Како су горњи делови цркве порушени, не зна се да ли је имала архиволте избачене на конзолама. Кубе је споља било осмострано са полукружним колонетама на угловима што потврђују пронађене опеке тог облика. У цркви је пронађено и око десетак квадратних метара остатака фресака из XIV века. Међутим она је далеко значајнија за српску средњевековну историографију по натписима који су у њој пронађени. Посебно су значајни натпис“ младог краља Марка“(Краљевића Марка из народних песама) на порталу припрате и натпис Марине Струје на надгробној плочи у поду цркве.Оба су натписа из 1371. године. На надвратнику дугом 149 цм са портала, чији су сви делови очувани и били поваљени као клупе у припрати очуван је бравурозно уклесан натпис из кога се види да је у цркву „Пречистије наше владичице Богородице, Входа јеје сазда се и пописа(ослика) повеленијем и с откупом господина младаго краља Марка-Лета 1371“, тј. пре Маричке битке у којој је погинуо његов отац,краљ Вукашин. Натпис је уједно један од најлепших примерака српске средњевековне епиграфике.Он потврђује постојање институције савладара тј. „младог краља“ а не само будућег престолонаследника још за живота владара, па је поред својих језичких и епиграфских квалитета драгоцен и историографски докуменат. Да је натпис младог краља Марка заиста припадао овој цркви утврђено је после накнадних ископавања нартекса цркве. Тиме је непобитно отклоњена сумња да је, с обзиром на размере надвратника са натписом и размера очуваних делова улазних врата у наос цркве која су била ужа за 17 цм, он можда био овде од некуда донесен током каснијих векова да би се сачувао од уништења..Међутим,ископавањем пронађени темељи портала припрате истоветни су са димензијама очуваних прагова ,довратника и надвратника што јасно указује да је натпис био на порталу припрате а не храма цркве.
Ништа мање није значајан ни натпис са надгробне плоче монахиње Марине, како по својим графичким квалитетима тако и по чињеници да се у њему по први пут среће једно лепо старо женско народно и словенско име Струја. Лепо резаним и танким словима складно распоређеним у пет редова стоји да се „2. маја 1371. године преставила раба божија Марина а мирским(народним) зовом Струја сврстница“(супруга) непознатог челника Манка и завршава поетским слогом „иже (ви који) прочитает реците ми вечнаа памет“…