ПРЕДГОВОР

У писму објављеном у париском „Темпс“ од 3. јануара ове године, Г. др Гргур М. Јакшић згодно је представио неприродно простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније: по Новопазарском Санџаку, по Косову Пољу, по Старој Србији и по Маћедонији.

То простирање Арбанаса изван граница праве Арбаније представљено је као пустоносна река, која це излива из свога корита зато што нема кога да је регулише; међутим време је дошло да це тако пустоносна врати у своје корито и претвори у мирну и плодоносну. Да је врате у корито, дужност је забринутих Великих Сила, које решавају питање о границама Арбаније, и оне ће учинити то, ако Арбанији поставе праве њене међе; а да од пустоносне реке створи мирну и плодоносну, дужност ће бити онога коме буде поверена управа над „аутономном“ Арбанијом.

Г. Јакшић је „пожелео“ тај успех најистакнутијем претенденту на арбанашки престо, самозваном Арбанасу, принцу Фуаду, старином из Кавале а родом из Јегипта, који је у многим својим говорима пред новинарима у Гранд Хотелу у Риму показао мало жеље да це арбанашка пустоносна река сведе у њено право корито. Међутим, поред забринутих Великих Сила на том регулисању арбанашке пустоносне реке имају понајвише радити оне балканске државе, које ће це граничити са „аутономном“ Арбанијом, чија је будућност да буде прва аустријска колонија, помоћу које ће Велика Сила Аустрија једном ступити у ред осталих држава са колонијама, само с том разликом што друге јевропске државе стварају колоније у другим деловима света, а Аустрија је тражи у Јевропи и на истом полуострву, на коме она већ има својих земаља.

Досадашњи пустоносни карактер арбанашке реке и тежња Аустрије за „аутономном“ Арбанијом са жељом да од ње створи своју колонију стоје у вези и објашњавају це. Јеп, што су це тако малобројни Арбанаси тако јако раширили остављајући за собом пустош, у извесној мери заслуга је и те Аустрије. Арбанашка пустоносна река постала је брза и необично пустоносна нарочито у последње доба свога живота, кад је ова Велика Сила изгубивши своје поседе у Западној Јевропи и сваку наду да их поврати, потражила за то компензација на Југу.

Уопште пустоносна арбанашка река није напуштала своје корито нити га је често мењала због природне јој брзине њена тока, а још мање је излазила из свога корита и на далеко плавила због велике количине воде. Она је то чинила зато што су јој нарочито отварани проломи тамо где це желело нанети што више пустоши. Та пустоносна река нити це тако јако изливала нити је тако далеко пустошила све док та њена особина није постала потребна ономе који је њом руковао за своје политичке сврхе. Она је Турцима била потребна да помоћу ње одрже своју власт над народом који је тражио слободе; а Аустрији да њеним коритом што лакше продре у средиште Балкана. Последњи и најновији период из живота ове пустоносне реке пружа највише доказа за то. За то време несавесне руке, које су знале само давити а не изводити на светлост, отварале су јој све новије и новије проломе. Пустоносна арбанашка река, дерала је кроз те проломе и све даље је плавила, и границе тог њена плављења у последње време имале су послужити за границе поодавно спремане Велике Арбаније.

Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњег порекла. У доба њена самосталног државног живота и све док је сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Те це границе арбанашкој нацији не мењају ни за прва два века турског господарства, за све време напредовања и снажења турске државе. Тек од времена кад Турцима потчињени хришћански народи, и у првом реду Срби, покушавају да дођу до слободе, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих, и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као елеменат за угушивање покрета за слободу и за ширење мухамеданства.

Ова истина мало је позната, или по готову непозната. Ми овом приликом хоћемо да је истакнемо, јер помоћу ње не само што це решава читав један низ питања из Историје српског народа, не само што правог значаја добијају многа питања и догађаји, којима це није поклањало довољно пажње и сматрани су од малог значаја, и не само што други, увек сматрани као значајни, добијају нове светлости — него може послужити још и за решење неких питања, која су це родила са последњим балканским ратом. Али између многих питања, која це јављају у вези са том истином о почетку јачег ширења Арбанаса изван граница праве Арбаније, има их неколика, која нас нарочито интересују. То су: улога Арбанаса у турском царству пре покрета хришћанских народа против турске власти и после тога; њихова улога при насилном ширењу мухамеданства у српском народу; како је дошло до арбанашења ранијих чисто српских крајева на граници праве Арбаније; и у каквој вези стоје мухамеданизирање и арнаућење српскога живља на том простору, као и даље од њега.

Та су нас питања интересовала као човека који се бави проучавањем прошлости и српског и суседних му народа. За њихово проучавање ми смо употребили податке првога реда и факте од несумњиве вредности, као при претресању којег било другог историјског питања. Проучавање њихово, међутим, довело нас је до неких сасвим нових резултата и погледа не само о нимало познатим него и о најистакнутијим питањима из прошлости српског народа из такозваног турског периода и до уверења да и у тако мало познатом и догађајима тако сиромашном периоду има јачег континуитета великих идеја него што це досад судило.

Али, да нам це не би могло пребацити што разматрајући горња питања узимамо у вид поглавито однос Арбанаса према Србима и према томе доносимо суд о карактеру, држању и раду првих, ми ћемо овде донети и кратку историју најстаријег арбанашког насеља у Санџаку, које није било мухамеданско него хришћанско. Та кратка историја арбанашког насеља у Санџаку биће само допуна осталоме и из ње ће це још јасније видети да су Арбанаси мухамеданци били без националне свести, прости извршиоци жеља турске владе и најбољи помагачи у мухамеданизирању Турцима потчињених хришћана.

ПРВИ ДЕО

И АРНАУТИ МУХАМЕДАНЦИ ЗАТОЧНИЦИ ТУРСКИ

Ни положај ни улога свих Арбанаса, које ћемо звати именом Арнаути, у турском царству нису били исти. Боље посматрани положај и улога Арнаута у прошлости казује нам да је било јаке разлике између Арнаута хришћана и мухамеданаца. Па и судбина им је друкчија све до половине XIX века. То це нарочито запажа између њихових насеља изван праве Арбаније, и таје разлика јасна, кад це зна како су постала једна и друга.

Кад буде речи даље о насељу арнаутском у Санџаку, ми ћемо це више забавити положајем и улогом католичких Арнаута уопште, а на овом месту осврнућемо це летимично само на њихова насеља изван праве Арбаније, на српском терену, и од времена које нас нарочито интересује, од краја XVI века.

Арнаутских насеља хришћанске вере на српском терену у ранија времена било је у главном по градовима: у Приштини, Видину, Новом Пазару, Крушевцу, Прокупљу, Нишу и Ћипровцу. То су били ситни трговци и занатлије, који су це досељавали у градове, у којима је већ било католичких насеобина дубровачких. А било је и по које овде и онде растурено насеље изван градова, које је тамо допрло било што је хтело да избегне насиља од својих саплеменика мухамеданске вере, било што су га Турци расељавали из политичких побуда. У свима тим насељима Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај. Зато у моментима борбе турске царевине са хришћанским државама Арнаути хришћани имају симпатија према хришћанској ствари, као хришћани; кад год им це укаже прилика, они пристају уз хришћане и с њима це заједнички боре против мухамеданаца.

Друкчији су положај и улога Арнаута мухамеданаца; друкчији је и карактер њихових насеља на српском терену од самог почетка силажења са терена праве Арбаније. Никад њихова насеља нису насилно извођена од стране Турака. Напротив Арнаути мухамеданци јесу повлађивани елеменат. Они су увек били добри заточници и од како, као такви, ступају на историјску позорницу, према хришћанима у Турској били су најсвирепији. Такви су били према свима хришћанима, па и према својим саплеменицима хришћанске вере.

Али Арнаути мухамеданци нису такви од самог почетка турске власти у Арбанији. Све док Турска јача, све док она своје изабране трупе саставља одабирајући хришћански подмладак, Арнаути у турској војсци и иначе не истичу це ничим. Али кад Турска почиње слабити и војнички и финансијски и територијално, и кад хришћани под турском влашћу, којима су на челу Срби, почињу дизати главу и покушавати да це ослободе претешког јарма, Арнаути мухамеданци јесу ти којима це турска власт обраћа и њима служи за што јаче угњетавање раје. Од тога времена од свих народности у својим јевропским покрајинама Турска је имала највише користи од Арнаута мухамеданаца. Зато им је повлађивала. Отуда и кад видимо њихова насеља на терену даље од праве Арбаније, у њима це могу гледати или ранији Арнаути католичке вероисповести, који су подлегли сили и обести па су примили мухамеданство, или насељавање Арнаута мухамеданаца са смером: да насиљем, ватром и ножем угуше сваки покушај покрета код раје, да сузбију сваку симпатију код раје према хришћанским државама што ратују с Турском, и да шире мухамеданство.

Арнаути и мухамеданци били су стални представници нереда и безвлашћа. За такве су их знали и хришћани и Турци. И у историји и у народној традицији, и у прошлости и у садашњости за хришћанско становништво у Маћедонији, у Старој Србији и у Санџаку реч Арнаутин била је синоним за насилника и пљачкаша. Они су били такви и у доба мира и за време рата.

У доба мира они су били хајдуци, пљачкаши и паликуће по мирним крајевима. Некадашњи трговачки путови, који су водили кроз њихове крајеве, постали су непроходни не само за трговачке караване него и за појединце. Несигурности веће него што је тамо била није це могло замислити. Путови су постали неупотребљиви, и ако је неко морао пролазити туда, требало је да плати Арнаутима да му даду заштите. Као пљачкаши, у доба мира, они су силазећи са планина, мамљени пленом, прво нападали пастирска насеља и отимали им стоку. Потом су це поступно спуштали у долине потискујући пред собом и земљорадничко становништво, које је напуштало огњиште и селило це некамо, или је, да би сачувало свој посед и стекло заштите коју имају Арнаути мухамеданци, морало примити њихову веру, с временом навикавало це на њихов начин живота и рада, удруживало це с њима у походима против трећега, нашавши да је пљачкашки рад лакши од тешког земљорадничког живота.

Силазећи са планина Арнаути су у својим пљачкашким походима продирали далеко у Санџак, у Стару Србију и у Маћедонију. Против њих и таквог њихова рада борили су це сви којима је било стало до реда у мирно доба. По који пут старешине појединих крајева морале су предузимати изванредне и чудновате мере. Томе су прибегавале и старешине Арнаути мухамеданци. Приштински паша Малик, Арнаутин мухамеданац, морао је наредити да це запале читаве шуме код Милешева, на путу из Пријепоља у Нови Пазар, да би одузео маха својим једноверним Арнаутима да могу пљачкати. То исто у то исто време урадио је други Арнаутин, гњилански паша Бећир, на путу из Приштине у Гњилан.

Још је жешћи пљачкашки рад Арнаута мухамеданаца био у доба ратова Турске са хришћанским државама и покрета српског народа против турске власти. Док у првом случају Арнаути католици пристају уз хришћане, Арнаути мухамеданци присталице су турске власти. Њихови одреди били су пљачкашки, који су пленили и палили непријатељска поља, села и паланке. Српски народ осетио је то врло добро. Нарочито су настрадале његове светиње. У доба таквог једног рата помухамедањени Арнаутин, велики везир Синан–паша, наредио је, а његови једноверни саплеменици 1594 год. отишли су у Милешево, узели отуда тело Св. Саве, донели су га на Врачар код Београда и ту спалили. У другом рату онакажавали су тела српских светитеља. Приликом трећег рата, 1690 год., арнаутске пљачкашке хорде опустошиле су Дечане, пећску патријархију и Милешево, и порушиле Сопоћане и Ђурђеве Стубове и толике друге српске богомоље, које више никад нису обнављане. А за четвртог рата, 1791 год., скадарски паша са Арнаутима пљачкашима попалио је једанаест цркава и манастира само у једном делу Западне Србије.

Приликом сваког таквог рата Срби су, у крајевима граничним са Арнаутима и даље, поднели много мука од Арнаута мухамеданаца. Хришћанске државе, кад би заратиле с Турском, гледале су да придобију за це њој потчињене хришћане. У већем броју случајева оне су успевале не само код хришћанског становништва на периферији турске царевине него и по унутрашњости. Турци пак, кад би у крајевима даље од периферије осетили да има не само покрета у корист хришћанских држава него и само симпатије, прибегавали су насиљу: што већа насиља и што јаче насилно турчење хришћанског становништва давало је тада најбољих резултата за Турке. Ако то није било довољно, насељавани су тамо Арнаути мухамеданци, који су довршивали започети посао, дотуцавајући и иначе утучену рају. Је ли пак непријатељ продро дубље на турску територију, па су том приликом пристали уза њ хришћани, поданици султанови – као што су то редовно чинили Срби – пошто су це ти ратови завршивали неповољно за побуњене крајеве, хришћанско становништво или це повлачило отуда са хришћанском војском на територију њена господара, или је, оставши на свом огњишту, било излагано свакојаком насиљу, од којега су це хришћани спасавали једино примајући мухамеданство. У првом случају, ако су крајеви блиски арнаутскима, Арнаути мухамеданци заузимали су напуштене земље, плодније од својих; а за оба случаја мухамеданизирања хришћанског становништва у српској земљи, турске власти користиле су це Арнаутима мухамеданцима, који нису били ревносни извршиоци наређења и жеља представника турске власти и пљачкаши за свој рачун само према Србима него и према својим саплеменицима католичке вере.

Такви догађаји и насиља, која су настајала после неуспешних ратова, имали су за последицу најјаче мухамеданизирање Срба православних и католика. У тим приликама најзгодније је примењиван један систем поступног мухамеданизирања хришћана, чији почетак датира из почетка XVI века. Тај систем био је примењен и на Србе. Зато ћемо це ми овде осврнути на неколика таква догађаја из прошлости српскога народа. Они це тичу нарочито југозападних српских крајева, граничних са правом Арбанијом. После свакога од њих преко мухамеданства отварају це врата Арнаутима мухамеданцима, који, и ако бројно мали, поарнаућују једном мухамеданизирано српско хришћанско насеље. Сваки од тих догађаја представља по једну етапу у тим двама процесима. И ти догађаји нису значајни само за проучавање питања мухамеданизирања и арнаућења српског живља на граници праве Арбаније него и по томе што долазе у ред најкрупнијих догађаја из прошлости српског народа XVII и XVIII века.

Ми ћемо их изложити хронолошким редом, јер је то не само најзгоднији него и најтачнији начин, да це представи развој тих питања, и одмах са првим од њих показаћемо горе споменути систем мухамеданизирања, који је примењиван и тада и касније.

Јован Н. Томић

О АРНАУТИМА у старој Србији и Санџаку