Град Призрен
Царски град.
Мараш се налази у излазном пределу Дувске клисуре Призренске Бистрице. То је дивно место за теферич, а добило је назив по персијској речи мараш-хладовина.
Мараш је изванредно шеталиште Призренаца.Пут до њега пружа се од Дрвеног моста, а испод камене громаде-карпе на којој је стари град Каљаја, поред леве обале Бистрице, све до Мараша у ужем смислу речи.У том делу излетишта , где је лети пријатна хладовина, налази се једна чајђиница испод платана Цара Душана и бистрог извора.
Ту испод громадног стеновитог брда, на чијем је врху у доба Римљана изграђена тврђава која доминира над градом, налазе се богати извори бистре и хладне воде. Ови извори познати су у призрену као Бунарлук(турска реч бунари у множини). На његовим камено-мермерним плочама Призренке су редовно долазиле да перу тепихе, черге, крпаре, вуну, вунене покриваче и предиво. Бунарлук је нестао каптажом и преносом воде у старе зидане цистерне града Каљаје.
Даље низ улицу према центру Призрена, долазимо до остатка зидина старе цркве Светог Петра која, као и многа друга светилишта, носи печат српске трагичне историје и богате културне баштине. У цркву Светог Петра долази се обично уочи Петровдана. Нешто даље од знамења старе цркве, а изнад зида нише у којој се пале свеће изграђен је камени пут са већим успоном који води ка цркве Свете Недеље и Подграђа.
Архимандрит манастира Високи Дечани Сава каже: „На левој обали, ту одмах на ширини до самих варошких кућа , једна је воденица, а оздо одма једнах равница – Мараш, на којој се се уздигао један велики гранати стари платан, о коме се врло често, као и о оном код Топлуе говори“.
Сава, архимандрит, наводи да су сви уживали у дебелом хладу и говорили свагда : „Хвала Богу!“ До самог извора, на обали Бистрице, подигнуто је велико здање са чардачетом , са две собице, па су ту долазили на теферић и хладну воду паше и бегови.
Простор који се пружа испод кафане, парка и баште у коју допиру мириси ружа , шебоја, турског каранфила, цикламе, у рано пролеће зумбула, јоргована, јасмина и старих липа , цвета орлових ноктију и другог мирисавог растиња, до воденица на левој обали и излазног дела клисуре Бистрице, веома је леп. Једна већа воденица налазила се преко пута на десној обали реке непосредно крај цркве Светог Илије. До саме чајџинице је Касим бегова џамија око које нема ограде ни турских гробова. За време зиме око воденице нахватају се ледени стубићи . Извор се није ледио , осим прилаза каменим степеништем. Овде се није плашило големе студи и зиме.Од памтивека је обичај православних Срба био да се за време Светог Јована Крститеља овде окупљају уз литије, да се свети водица и баца метални и посребрени Свети крст у извор испод царских платана.
Храбри и неустрашиви момци скакали су у хладну воду извора, хватали и износили крст уз славље, похвале и честитања на смелости.Победник је са крстом обилазио домове православних Призренаца и био дариван обично новцем. Даривали су их домаћини домова које би посетили и донели у кућу да целивају Богојављенски крст.
У близини џамије нешто изнад потока наслоњена на падине громадне стене Каљаје, види се приземна кућица звана текија(теча).Кроз прозоре обезбеђене дрвеном решеткастом оградом виде се гробови познатих дервиша. У писаним документима наводи се да су 1888. године дервиши чували неколико славено српских књига међу својим књигама. Опет по народном предању , овде су били домови и дворска црквица породице Југ Богдана и његових девет синова…
Нешто ниже према Шадрвану, са друге стране реке иза камене чесме и зграде Нове општине , види се посивело здање богомоље са великим кубетима и високим минаретом Бајракли-џамија или Мехмед пашина џамија. То је велика и лепа богомоља са лепим двориштем и оградом. За ово велелепно здање везано је једно поглавље српске историје и њене властеле.
Кад вас неки путник намерник заинтересован за царски град упита где су били царски двори, обично следи одговор да су били у малом Петричу, Скопљу, Неродимљу, Приштини и Призрену. У Призрену по предању , на месту где је била црква Преображења, а сада описана џамија. У њеној близини постојао је и дворац српских владара.Они су у близини Призрена имали и дворац Рибник, који се наводи у повељама цара Душана манастиру Светих Арханђела, 1348.године и 1353.године и цара Уроша Дубровчанима(две повеље у року од два дана 24. и 25.априла 1357.) и манастиру Свете Богородице Синајске. У дворцу Рибнику написане су и издате ове повеље. Положај Бајракли џамије, постојање цркве Светог Преображења, и у близини бројних властелинских цркава(Светог Николе, Светог Спаса, Богородице Љевишке, Светог Димитрија, Светог Петра, Светог Илије, Свете Недеље) указује да није без основа предање по коме су овде били двори цара Душана. Дворац Рибник покрај Белог Дрима био је летњиковац, а око њега су била ловишта. На ово се надовезује манастирски комплекс Светих Арханђела и Вишеграда изнад њих на три километра у клисури Призренске Бистрице.
Архимандрит манастира Високи Дечани Сава овако је описао Бајракли џамију: „У висину отишлапод небо, подигнута сва је од манастирског мермера, и то као што све околности и предања показују, ова је џамија подигнута на самом темељу, онде где су били Душанови дворови. Они сада имају медрезе(богословију), ту су 12 чесми под којима има једно мермерно корито. Ова џамиоја зове се бајрак или саборна зато, што на њој свагда за време молитве , диже црвени барјак на мунарету мујезин(призивач молитве) дајући тиме знак мујезинима других џамија, да је наступио часа извикивати азан: позив народа на молитву“…
Из књиге Михајла Чемерикића – Призрен и околина 1019 -1941