Средњевековни Призрен, престоница српских владалаца, и место састанку српских сабора за издавање земаљских закона ,бирање владалаца и српских патријарха – кроз све то време, по гласу свију сведочанстава, био је срећна и напредна варош; сигурни царски друмови, повучени по старим римским линијама, скопчавали су га са морима: Јадранским, Црним, Јегејским и Дунавом. Између њега, Котора, Дубровника и Млетака био је свагда непрекидни саобраћај – томе су и закони Душанови ишли на олакшицу. Па и сама варош била је пуна добротворних завода од сваке руке, а у околини Призрени било је, за које се сад тек зна, преко 300 цркава и манастира!

Ко приступа Призрену, осећа да је дошао у срце српске земље; он овде као путник, све одмах види и распозна у овој живописној царској вароши, да му свака поједина њенњ црта говори о арнаутској грубој садашњости и великој некадашњој славној српској прошлости; сваког похођача овде ово место подсећа на негдашњу царску државну моћ, народну снагу умну и физичку, у сваки брежуљак приповеда да је некада ту била нека светиња, кула, град или какав добротворни завод, па је сада то албанском варварском силом и безумљем све претворено у рушевину; а исто сведочи сваки околни пут, река, мост и чесма, као владарске задужбине, које су као аманет остављене народу на чување до бољих времена…

Архимандрит манастира Високих Дечана, Сава