Испод Призренског града (Каљаје), налази се мала али импозантна црква св. Спаса. То је тип властеоске цркве, скромне по димензијама али богато украшене. Ктитор је неки властелин Младен Владојевић, што сазнајемо из једне хрисовуље цара Душана којом он ту цркву додељује својој задужбини, манастиру свети Арханђели. По стилским одликама архитектуре и живописа, као и по тој хрисовуљи, свети Спас је датиран у прву половину XIV века.

Доласком Турака запуштена је јер се налазила ван вароши, куда хришћани нису смели да одлазе. Удругој половини XVIII века, на позив владајућих Турака, у Призрен долазе Цинцари занатлије, највише зидари. Због услуга које су чинили Турцима (око подизања џамија и Призренске тврђаве), Цинцари добијају мања имања око св. Спаса где подижу своје куће. На тај начин је св. Спас доспео у њихове руке и они га, уз дугогодишњу борбу са српским становништвом држе све до 1912. године. Они су до св. Спаса дозидали другу, нешто већу цркву св. Тројице, а да би успоставили везу између њих, пробили су јужни зид цркве св. Спаса.

Када је стављена под заштиту државе, 1953/1954. године, на њој су извршени обимни конзерватоторски и рестаураторски радови. Том приликом, колико год је то било могуће враћен јој је првобитни изглед: одстрањена је црква св. Тројице али још увек стоје масивни зидови неког недовршеног храма који цркву св. Спаса обухватају са свих страна…