Ова стара црква Светог Ђорђа изграђена је на простору који је био празан. Около, и поред цркве, било је старо српско православно гробље све до 1866. године. Касније су зидани дућани, а гробље није било ограђено са јужне стране, па је у доба турске владавине гробље често било скрнављено од стране мухамеданаца. Петар Костић је писао да су у вези са тим српске старешине биле приморане да се обрате Махмут паши Ротулу. Паша је имао обичај да каже : „ Ја сам ти и султан и владика и поп и хоџа и све“. Ипак је паша Србима изашао у сусрет.

Срби су оградили простор и том приликом је искоришћено да се црква продужи четири-пет метара са западне стране. Новоизграђени простор служио је за крштавање новорођене деце и то је био простор за жене – Женска црква. Простор је одвојен решеткама од Мушке цркве. Дограђени наставак , после изградње нове цркве Светог Ђорђа је срушен.

Као што је претходно било речено у цркви Светог Ђорђа , задужбини браће Руновић, чувала се збирка од 37 календарских, престоних и целивајућих икона. Међу њима најзначајније су: Света Петка(ХVII век), Христ Пантократор(друга половина ХVIII века), Свети Димитрије(почетак ХVII века), Свети Ђорђе(прва половина ХVII века), Цар Константин и Царица Јелена(прва половина ХVII века).

У ову цркву су чланови познате породице Кораћевих из Мамзи махале(Терзи-махале), који нису примили ислам, пренели књиге и друге предмете. Њихова црква Светог Николе (породична) у истоименој махали претворена је у џамију. На Триоду цркве Светог Ђорђа Руновића који је 1941.године изгорео у Народној библиотеци у Београду био је запис: Си Триод от цркве Коракевића Св.Николи в граде Призренеу Мамзи-махале. Писа поп Цветко в лето 1592“.

У овој цркви сахраљивани су неки митрополити Рашко-призренске епархије, виђенији свештеници и грађани-добротвори Срби Призренци. Митрополит Србин Јанићије рашко-призренски, који је 26. новембра 1818. године у Призрену сахрањен је у старој цркви Светог Ђорђа Руновића испред олтара. Познати митрополит рашко-призренски Партеније, пореклом са острва Самоса, познавалац грчког и турског језика, али не и српског, упућен је у Призрен 1849.године од Патријашије у Цариграду. Дошао је на дужност у Рашко-призренску епархију као митрополит после уклоњеног митрополита Игњатија. Када је митрополит Партеније сазнао да је у овој цркви сахрањен митрополит Јанићије Србин, наредио је да се надгробна плоча избаци и поломи. После шест месеци дође његова родбина из пећи, раскопа га, прелије му кости и опет закопа. Омфор на њему претопи и од сребра направи црквени тас ( дискос) који се чува у цркви Светог Ђорђа. Сима Андрејевић Игуманов 1871.године поставио је нову мермерну плочу на гробу митрополита Јанићија. Натпис је написао Илија Ставрић, тадашњи ректор Богословије, али је начинио грешку у датуму смрти – уместо 22. новембра ставио је 18. јул.

У цркви Светог Ђорђа Руновића, јануара 1906. године, сахрањен је и велики добротвор Призрена – Младен Угаревић.