Град Призрен
Царски град.
У Хрисовуљи Душановој спомиње се „Вишеград“, „град горнии“. У Хрисовуљи Дечанског краља(1326.године), о њему је речено: „ и горни градб Куола“. Овде сада га зову различито: Срби га зову „Стара каљаа“( стара тврђава) и „Дервен-град“, а Турци: „Киз каљаа“( девојачка тврђава ).
Тај Вишеград је удаљен на југоисток од Призрена на ¾ сата хода у клисури, кроз коју протиче река Бистрица. Саграђен је био на конусоидном брду које се дели од главне падине планине Шаре. Очевидно да је био изграђен у византијско време (варварско) за обезбеђивање од непријатеља клисуре која води у жупу Средску и Сиринићку и даље у Зигон, односно у Качаник. Срби који су се населили овде назвали су призренску тврђаву градом, као сваку тврђаву, не задржавши у сећању стари назив, и другу Вишеградом. Турци, не задржавши то име , дали су му своје име Иски каљаа. Није случајно уосталом код Турака сачуван назив и: Киз- каљаа.
Постоји предање да се у тој цитадели налазила статуа жене . Остављајући по страни невероватан колорит бајке о томе како је та статуа била напуњена златним новцима које је украо неки стамболски дервиш, ми не можемо да не допустимо да је тамо била слична статуа до времена сеобе Срба овамо, и сигурно је било да су је они још тада уништили , када су изградили са примањем хришћанства цркву и може бити на месту старог храма , као и сада у манастиру Соколици на 2 сата хода од Митровице према истоку. И стварно, у том горњем граду – Кули, како је назива Дечански краљ, била је већ у његово време црква св.Николе. Ово стражарско место византијско од житеља средске жупе у српска времена (за време Милутина и Дечанског краља) постало је ризница призренске епископије, складиште њених књига и потрепштина и читаве њене имовине, која се у њој налазила, и уточиштем њеним од напасти. Житељи села Средске жупе и Рабча у планини дужни су били да снадбевају за време Душана само то утврђено место и манастир св.Арханђела, који је он саградио ниже од тог Вишеграда, лучем, а сва планинска села и Шикља ( то сло в.Годишњ. Новаковића, 1-209) обавезни су били по пропису (в.у писму о Мализи) игумановом да држе стражу у манастиру.
Дечански краљ Стефан подарио је цркви св.Николе, која се налазила у оној „Кули“, према томе, под влашћу епископије призренске, село Повиљско, које је било „више града“. То село сада не постоји , а сачувао се назив тог места , где је оно било, али не повиљско већ пољско, појско. То село је сада у поседу села Јабланице , и налази се по десној страни од старе Каљаје или иза Карапотока или боље рећи, између Карапотока и Вишеграда.
И село Врбичане, које се налази на супротној страни Бистрице на брду било је власништво епископије, на основу Хрисовуље Душанове, зато што и то село, као и Повиљско узео је од епископије и подарио свом манастиру Мих.архангелском и у замену за та два села и цркву св.Николе у Вишеграду дао јој је друга три села : Млечно, Милописти и Запажане.
Вишеград је учинио пиргом (кулом) Мих-архангелског манастира и ризницом црквеном…
Иван Степанович Јасатребов – „Призрен“